Nesumnjivo je da je nauka u Srbiji upravo dobila najgoru šamarčinu u novijoj istoriji, goru čak i od one čuvene Miloševićeve izjave da mu je univerzitet jednako važan kao i svaka zemljoradnička zadruga. Povodom afere u vezi sa doktoratom ministra policije, predsednik Vlade izjavio je da je obrazloženje naučnika koji su izneli tvrdnje o plagijatu – glupo: „Završio sam državni Pravni fakultet sa najvišim ocenama i mislio sam da znam nešto iz te oblasti, ali gluplje obrazloženje nikad nisam čuo“. U toj jednoj rečenici sadržano je sve što je danas naopako u srpskoj vlasti – i bahatost, i spremnost da se ignoriše očigledno, i manija veličine, i prostakluk, i onaj duboko ukorenjeni bes koji se predsednik vlade toliko trudio da potisne poslednjih nekoliko godina. Koliko čovek treba da bude opsednut sopstvenom veličinom i ubeđen u sopstvenu mudrost pa da poveruje da, samo zbog toga što je nekada davno bio dobar student, može sa nekoliko osionih reči da odbaci podrobnu analizu trojice profesionalnih istraživača? Koliko treba da bude bahat čovek koji nikada nije odmakao dalje od osnovnih studija i koji se nikad nije bavio naukom pa da poveruje da je pozvan da tek tako sudi o metodologiji naučnog istraživanja?
Ali, kad bolje razmislim, možda je Vučić ipak u pravu. Zaista nije potrebno da čovek doktorira na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke ili na Koledžu Goldsmits Univerziteta u Londonu pa da razume o čemu je ovde reč. Odgovor na pitanje da li je reč o plagijatu stvarno bi morao da zna svaki student druge godine osnovnih studija na svakom polupristojnom univerzitetu. Nema, dakle, potrebe da se Vučić obraća Srđanu Verbiću koji je čovek iz nauke, niti Kori Udovički koja je doktorirala na Jejlu i koja sasvim sigurno zna nešto o metodologiji naučnog istraživanja. Ne, dovoljno je da se obrati svom ministru finansija Lazaru Krstiću kojem su osnovne studije još uvek relativno sveže. Kao student osnovnih studija na Jejlu, Krstić je nesumnjivo već na prvoj godini bio upoznat sa pravilnikom koji reguliše ponašanje studenata a u kom jasno piše da plagiranje tuđeg rada predstavlja ozbiljan prekršaj: „plagijat podrazumeva korišćenje tuđeg rada, tuđih formulacija, i tuđih ideja kao da su vaše… Ako se služite izvorima pri pisanju rada, morate te izvore pomenuti.“1 I tako dalje, i tako dalje. Ovo, dakle, nije uputstvo za istraživače, nego uputstvo sa kojim studenti imaju posla već na prvoj godini osnovnih studija. Jasno da ne može biti jasnije.
Doduše, možda su standardi sa Jejla previsoki. Tako je na primer profesorka Fakulteta političkih nauka koja je bila član komisije za odbranu Stefanovićevog rada rekla je da je on „samo parafrazirao“ jedno njeno istraživanje i da ona to ne smatra plagijatom. Dodala je i ovo: „Mi smo daleko ispod standarda Oksforda i Kembridža. Setite se, imali smo izolaciju, nismo imali knjige, literaturu i ti standardi su nažalost pali. I zato mislim da nije primereno govoriti da je vrlo loš rad”. Mogu da prihvatim tvrdnju da je u Srbiji teško postići istraživačke standarde koji važe na najboljim svetskim univerzitetima. Ali ovde nije reč o vrhunskim rezultatima, nego o pridržavanju pravila koja bi trebalo da važe za brucoše. Štaviše, upravo na Fakultetu političkih nauka postoji pravilnik koji postavlja identične zahteve kao onaj sa Jejla. U Članu 4. Pravilnika o akademskoj čestitosti studenata Univerziteta u Beogradu – Fakulteta Političkih nauka piše: „plagijat, odnosno predstavljanje tuđih ideja ili tuđeg rada, u celini ili delovima, bez navođenja autorstva ili izvornika je čin protivzakonitog prisvajanja tuđih duhovnih tvorevina i njihovog prikazivanja kao svojih“. U istom članu se dodaje da „aktom plagijata ili autoplagijata student čini jedan od najtežih akademskih prekršaja“. O tome šta se podrazumeva pod plagijatom govori Član 6. To su sledeći postupci:
1) doslovno preuzimanje teksta drugog autora, odnosno kopiranje iz elektronskih ili štampanih izvora, sa srpskog ili stranog jezika, u delovima ili celosti, bez navođenja imena autora i izvora iz koga je tekst preuzet, kao i bez jasnog obeležavanja preuzetog dela;
2) prepričavanje ili sažimanje teksta drugog autora iz elektronskih ili štampanih izvora, sa srpskog ili stranog jezika, u delovima ili celosti, bez odgovarajućeg navođenja imena autora i izvora iz kojeg je tekst preuzet, kao i bez jasnog obeležavanja prepričanog dela;
3) predstavljanje ideja drugih autora kao svojih, bez odgovarajućeg navođenja imena autora odnosno izvora iz koga je tekst preuzet.2
Pomalo me je sramota što moram ovde da otkrivam toplu vodu – tim pre što su autori teksta „Kako do doktorata?“ bili veoma precizni u svojoj analizi – ali je posle premijerove izjave postalo očigledno da se u Srbiji mora dokazivati i da je nebo plavo a trava zelena. Iz gore navedenog jasno je da je, ukoliko su navodi iz teksta na Peščaniku tačni (a niko nije pokušao da ih demantuje), rad ministra Stefanovića zaista pun plagijata ne samo po nekim neprimereno visokim belosvetskim standardima, nego po univerzalno prihvaćenim merilima koja su u svoje akte inkorporirale i domaće visokoškolske institucije i kojih je svestan svaki naučnik u Srbiji (a boga mi i svaki talentovaniji maturant). Ili će nam možda premijer objasniti da je i Pravilnik Fakulteta političkih nauka – glup?
Zgodna stvar sa plagijatom u nauci je to što je sve uglavnom prilično jednostavno i ne ostavlja mnogo prostora za filozofiranje. Kao što kaže ona reklama za pivo – ili jesi ili nisi. Čak i ako dozvolimo da su moguće povremene nehotične brljotine u citiranju, ono što je opisano u tekstu kolega Grušića, Radeljića i Tomića očigledno predstavlja sistematsko plagiranje. I tu ne pomažu nikakvi izgovori i priče o tome da je Stefanović, eto, “samo parafrazirao”. Ja sam koliko prošle godine pokrenuo disciplinski postupak protiv studenta druge godine osnovnih studija koji je „parafrazirao“ daleko manje od Stefanovića.
Odgovori na optužbe koje su ponudili ministar policije i njegovi branioci ne zaslužuju detaljan komentar, budući da nisu ništa drugo do niz besmislica, uvreda i birokratskih izgovora. Zato o njima samo nekoliko reči. Prvo, Stefanovićev mentor tvrdi da je ministar izvršio originalno empirijsko istraživanje sa 200 ispitanika, i da stoga njegov rad ne može biti plagijat. Možda je zaista ministar obavio takvo istraživanje, možda ga je i dobro uradio, ali slaba vajda: prestupi koji su pobrojani u analizi ministrovog doktorata više su nego dovoljni da se rad u celosti diskvalifikuje.
Zatim je Stefanovićev mentor s istom osionošću koju je kasnije ispoljio premijer rekao da su analizu ministrovog doktorata objavili „nazovi stručnjaci“, te da je cela stvar politička zavera. Mada su akademske kvalifikacije potpisnika teksta jasne, važnije je nešto drugo. Da li su autori naučnici ili nadničari koji se izdržavaju berući šljive, da li ih možda plaća Đilas ili CIA savršeno je svejedno. U njihovoj analizi izneti su konkretni tekstualni dokazi sa sve brojevima stranica na kojima je plagijat počinjen. Njihovi navodi mogu se pobiti samo istom takvom analizom – pozivanjem na konkretna mesta u tekstu i njihovim poređenjem sa izvorima.3
Dalje, Stefanovićev mentor navodi da nema šta da se proverava jer je komisija sve već utvrdila. Argument je, još jednom, besmislen. To što komisija nešto nije utvrdila ne znači da to ne postoji.4 Ali zato može da znači da komisija nije uradila svoj posao kako treba. Već smo videli da jedna članica komisije ima vrlo neobično shvatanje plagijata. Među ostalim članovima komisije nalaze se dva strana stručnjaka sa ozbiljnim akademskim afilijacijama (jedan je već dugo profesor emeritus Slobodnog univerziteta u Berlinu, a drugi predaje na Poslovnoj školi u Grenoblu). Postavlja se, međutim, jedno prilično očigledno pitanje: da li su članovi komisije čitali doktorat, i ako jesu na kom su ga jeziku čitali, budući da nije poznato da li govore srpski? No sve i da je komisija najsavesnije obavila svoj posao, to ne umanjuje značaj prigovora koji su izneti: navodi iz analize sa Peščanika mogu se pobiti samo jednako detaljnim ispitivanjem spornih mesta u doktoratu, a na to, očigledno, Stefanović i njegovi branioci nisu spremni.
Koliko ja vidim, moguća su četiri ishoda ove afere. Prvi je da se obavi nova podrobna analiza ministrovog doktorata u kojoj će se ubedljivo osporiti konkretni navodi iz teksta kolega Grušića, Radeljića i Tomića. U tom slučaju ministar policije zaslužuje izvinjenje, a može biti i neki drugi vid pravno dozvoljene satisfakcije. Drugi ishod je da univerzitet na kojem je ministar branio doktorat prihvati nalaze koji su objavljeni na Peščaniku, oduzme ministru doktorat i preispita sopstvene metode vrednovanja doktorskih disertacija. To bi, razume se, podrazumevalo ostavku ili smenu ministra. Treći ishod je da uprkos ozbiljnim dokazima univerzitet na kom je disertacija odbranjena ne učini ništa, ali da država nađe načina da sankcioniše kako pojedinca koji je prepisivao pri izradi doktorata, tako i instituciju koja je dozvolila da to prođe nekažnjeno. Četvrti i najverovatniji ishod jeste da se ne desi ništa.
Da je četvrti ishod najverovatniji vidi se ne samo po bahatoj izjavi premijera, već i po kukavičluku (nije vreme da se biraju reči) ministra prosvete koji je već uspeo da izjavi kako on povodom ovog slučaja ne može ništa da učini. To je, naravno, tek jedan od birokratskih izgovora kakve smo mnogo puta slušali u vezi sa skandalima u visokom obrazovanju. Slušali smo ih kada je otkriveno da je sadašnji predsednik države nekako uspeo da diplomira, uprkos tome što je istovremeno vodio veliku političku stranku, uprkos tome što njegovi tadašnji najbliži saradnici tvrde da ne znaju ništa o njegovom studiranju, uprkos tome što ga niko nikada nije video da polaže ispit ili sluša predavanje, uprkos tome što ni on sam ne ume da objasni šta je studirao.5 Slušali smo (i još uvek slušamo) izgovore zašto posle toliko godina nije moguće osuditi ljude koji su snimljeni kako uzimaju mito na Pravnom fakultetu u Kragujevcu.
I pitam se dokle ćemo da slušamo takve izgovore. Još preciznije, pitam se koliko još poniženja mogu da izdrže oni ljudi koji se u Srbiji zaista bave naukom, ljudi koji vrše dugotrajna i kompleksna istraživanja u nemogućim uslovima, ljudi koji se dovijaju da nekako dođu do relevantne literature, ljudi koji ne kradu? Koliko još sumnjivih diploma, nepostojećih ili plagiranih doktorata, koliko članaka u predatorskim časopisima srpska nauka može da istrpi pre nego što se jednostavno proglasi fajront? Zato mislim da je vreme za birokratske izgovore prošlo. Ako je analiza objavljena na Peščaniku tačna, i ako želimo da srpskoj naučnoj zajednici ostane makar malo samopoštovanja, onda se mora naći način da se Stefanović smeni i da mu se doktorat oduzme. Ili ćemo im pak dozvoliti da nas gledaju u oči i besramno nam objašnjavaju kako školski primer plagijata nije plagijat?
Ovo poslednje pitanje treba najpre uputiti onim ljudima u Vučićevoj vladi koji imaju respektabilno obrazovanje i ozbiljne naučne titule. Ministar Krstić imao je gde da nauči šta je istraživačka etika. Ministar prosvete se bavi problemima vrednovanja u obrazovanju. Potpredsednica vlade i ministar privrede pohađali su doktorske, odnosno postdoktorske studije na izuzetnim istraživačkim univerzitetima. Pitanje za te ljude treba da glasi: da li vas je sramota? Da li vas je sramota da sedite za istim stolom za kojim jedan plagijator sedi na mestu ministra policije? Da li vas je sramota da sedite u vladi u kojoj borbom protiv korupcije rukovodi čovek koji je do doktorata došao prepisivanjem? Ako nije, onda ništa.
Autor je doktorirao komparativnu književnost na Jejlu, a trenutno je istraživač na Kraljevom koledžu u Kembridžu.
Peščanik.net, 03.06.2014.
PLAGIJATI________________
- Slične formulacije iz dokumenta Londonske škole za ekonomiju i Univerziteta Harvard citirali su i autori teksta “Kako do doktorata? Lako! Slučaj ministra Stefanovića”.
- Pravilnik o akademskoj čestitosti studenata Univerziteta u Beogradu – Fakulteta političkih nauka. Zanimljivo je da pretragom sličnih dokumenata na Univerzitetu Megatrend, na kojem je doktorat i branjen, nisam uspeo da pronađem bilo kakvo pominjanje plagijata, ali sam zato naišao na odredbu kojom se studenti sankcionišu u slučaju da u javnosti daju izjave koje bi mogle štetiti ugledu tog univerziteta.
- Uostalom, u slučaju brojnih skandala koje pominje Miljenko Dereta, do otkrića o plagijatu su došli mahom novinari. Kada su nedavno osporeni rezultati francuskog ekonomiste Tomasa Piketija to su učinili opet novinari, a on im je odgovorio na jedini mogući način, a to je detaljnim objašnjenjem svojih rezultata.
- Sam Stefanović takođe se brani da je komisija pozitivno ocenila njegov rad. Opet – besmisleno. Njegova je obaveza da se kao istraživač pridržava elementarnih etičkih principa. Ako je on plagirao, a da komisija nije primetila njegov prestup, to ne umanjuje njegovu odgovornost.
- Kada smo već kod pitanja diploma, pripremajući se za pisanje ovog teksta, pokušao sam da se obavestim o akademskoj karijeri rektora Megatrenda i Stefanovićevog mentora, profesora Jovanovića. U njegovoj zvaničnoj biografiji piše da je doktorirao prvi put na Univerzitetu u Londonu 1983, a onda još jednom u Mariboru. Priznajem da mi je bila malo neobična ta formulacija „doktorirao na Univerzitetu u Londonu“, budući da se doktorske titule u načelu stiču na pojedinačnim koledžima tog univerziteta (u profesionalnim biografijama po pravilu piše da je neko doktorirao na, recimo, Goldsmitsu, Rojal Holoveju ili Kings koledžu u Londonu, a ne na „Univerzitetu u Londonu“). Stoga sam pokušao da pronađem londonski doktorat profesora Jovanovića (ili makar neko pominjanje tog doktorata) u svim mogućim bazama doktorskih disertacija, i nisam uspeo da nađem ništa. Ne želim iz toga da izvodim bilo kakve zaključke, možda je teza samo negde zagubljena, ali je stvar svakako zanimljiva.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Aleksandar Stević (see all)
- Poraz pozitivne diskriminacije - 13/07/2023
- Razvod ili treba li Univerzitetu u Beogradu Bogoslovski fakultet? - 24/04/2021
- Pomilovanje za zdrav razum: Desanka nacionale i masovna histerija - 08/06/2020
