Prva izborna runda je, dakle, završena, i sada se obavlja ritualni body count. Naravno da neću odoleti izazovu da se pridružim. U onoj noći posle izbora sa raznih strana se moglo čuti kako je «Vojislav Koštunica najveći gubitnik ovih izbora». To me je, čemu kriti, jako obradovalo, i ta me je radost držala sve dok nisam prespavao i setio se da je ta vest divna, ali je baš prava šteta što uopšte nije tačna. Šta da se radi, jutro je iznova treznije i mamurnije od večeri.

Trećeg dana posle prvog kruga izbora, stvari u Srbiji, naime, stoje ovako: 1. Vlada će potpisati, a Skupština potvrditi krajnje dubiozni naftni aranžman sa Putinovom Rusijom, a Demokratska stranka će u tome poletno učestvovati; 2. od predizbornog potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju po svemu sudeći neće biti ništa. Čak i ako se ono ipak dogodi, Koštunica ima i volje i načina da u Skupštini zamrzne njegovo ratifikovanje; 3. Premijer ove nesrećne zemlje, čovek čija stranka samostalno verovatno ne bi probila cenzus, ima još desetak dana da ležerno cinculira i birka koga će «podržati», znajući da je Nikoliću koristan, a Tadiću takoreći neophodan, i da niko neće ni pomišljati da ga ljuti.

Čovek u ovakvoj situaciji slabo liči na gubitnika; doduše, ne liči ni na pobednika, barem ne na duži rok i u nekom suvislom smislu; najviše liči na nekoga ko se parkirao posred tramvajske pruge, nit' se kreće niti drugima daje da prođu, kolona tramvaja se nakarikala iza, mogli bi lako da zgrome to malo njegove limarije, ali neće, «ljudi smo», čeka se pauk koji uporno ne dolazi, a on sav taj džumbus gleda iz prikrajka uživajući u sopstvenoj besvrhovitoj, savršeno beskorisnoj «važnosti».

Oni koji ne mantraju kako je Koštunica jedini gubitnik ovih izbora imaju drugu mantru, realniju, a opet nekako sasvim plitku: «samo Koštunica određuje pobednika ovih izbora». Šta to zapravo znači? Da ostanemo pri tramvajskoj metafori, ispada da je predsedniku vrlog DSS-a dato za pravo da odabere koga će da propusti dalje pre nego što se iznova uparkira posred pruge, pa sada treba svi da mu se umiljavaju, dok Njegovo Mrzovoljno Veličanstvo ne presudi... Šta je tu stvarni problem? Ne samo groteskno prenaduvani «presuditeljski» značaj jedne izborno sve minornije političke figure, nego nešto mnogo ozbiljnije i dugoročno štetnije: prilično je verovatno da je V. K. u poziciji da bira «sparing partnera» s kojim će u dogledno vreme nastaviti da sprovodi svoju, koštunijansku politiku; drugim rečima, i Nikolić i Tadić su upotrebljivi pod uslovom da se prilagode «magistralnoj liniji srpske politike», a to je baš njegova linija: možeš trubiti koliko hoćeš, i pokušavati da je zaobiđeš sleva ili zdesna, na kraju ćeš se pokorno vratiti u kolonu i zauzeti svoje mesto u Premijerovoj pratnji. Ili ćeš vegetirati u opoziciji, što Velikim Momcima ne prija, jer tako mnogo teže podmiruju bezbroj gladnih usta angažovanih u njihovim strankolikim političkim manufakturama.

Šta može Boris Tadić da uradi u ovakvoj konstelaciji? Jasno je da će on sledećih dana vabiti i DSS, i Velju, i LDP, i Mađare i sve živo što bi moglo nekako da mu namakne pobedu. Jasno je, međutim, i to da će ga svi zasuti svakovrsnim uslovljavanjima, i da će on mnogima morati da obećava stvari koje se zapravo međusobno isključuju. Uzmimo za primer samo DSS-ovo i LDP-ovo gledanje na Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (i sve što ovaj podrazumeva), da ne idemo dalje od toga. Gledano onako sa Marsa, ili sa galaktičkih moralnih visina naših Ljutih Kolumnista, Još Ljućih Blogera i Najljućih Forumaša (zanimljivo je kako Ljutina raste s porastom anonimnosti...), Tadić je sve to svojom njanjavom kunktatorskom politikom i zaslužio, i pravo mu budi, neka se sad krčka u svom sosu, šta nas lepo briga, to više nije naš problem, neka nas probude u ponedeljak oko podneva i kažu nam ko je pobedio. Hja, postoji taj neki sindrom kod Javnih Izražavača Mišljenja (ne izuzimam sebe) da je najvažnije biti Dosledan i Radikalan, zajeban Baja, opaučiti svima sve po spisku – a eklektičko oklevalo bez ozbiljnije vizije kao što je Tadić je tu prirodna žrtva... – i sve je to OK dok nekako ostaje u granicama žanra; nevolja nastaje kad odveć narcisoidno pobrkaš dursko prangijanje svoje vagnerolike tastaturne simfonije sa običnom, «banalnom» građanskom (ne)odgovornošću, pa pomisliš da je sve to što si tako lepo sročio dovoljan razlog da stvarno ne izađeš na izbore, pa čak i da drugima preporučiš to isto. Hvala lepo, nisam iz te priče: to što nemam nikakvih iluzija za koga ću glasati jedna je stvar, ali naravno da ću glasati! To ni jedne milisekunde nije bilo niti će biti pod sumnjom! Jer, to je naprosto higijensko-samozaštitni akt, nešto kao pranje ruku pre jela. Doduše, i tada ti se može desiti da zapatiš salmonelu jer neko drugi – recimo, kuvar - nije oprao ruke, ali barem si sam učinio sve što si mogao, sveo si rizik na objektivni minimum... Čovek ne može da odgovara za ono što (ne) čine drugi ljudi, ali bi trebalo barem da odgovara za sopstvene (ne)postupke.

Alternativa ovome dobro je poznata, došla nam je iz Kragujevca, i ne namerava da se zaustavlja pre Karlobaga. O tome je suvišno trošiti reči, kao da tu ima ičega još nejasnog, To se samo ima izbeći, kao nekakva prilepčiva boljka, koju se dade karantinizovati ako se ljudi dobro organizuju. Doduše, tačno je i to da svako na koncu dobije vlast kakvu zaslužuje, pa možda i Srbija među koštunjavim šljivama, Srbija mnogo čime zaluđena i u mnogo čemu zagubljena, zaslužuje baš Nikolić Tomislava, ali s time ću se svim srcem složiti tek nakon što prethodno učinim sve što je u mojoj moći da ne bude tako. Ako to ne učinim, bivajući čak isprazno ponosan na svoju lagodnu pronicljivost, to će značiti da sam ga i ja doveo na vlast, da je i deo mog lika sadržan na njegovom basterkitonovskom licu. Ako ga neko hoće, neka mu ga; ako ga neće, neka to i pokaže. Ne moraš biti ljubitelj Borisa Tadića da bi redovno prao ruke.

Peščani sprud, 24.01.08