Gosti: Milan Knežević iz Asocijacije malih i srednjih preduzeća, novinar Željko Bodrožić, pisac Bora Ćosić, istoričarka Dubravka Stojanović
Domaćice: Svetlana Lukić i Svetlana Vuković

Najgore je to što takozvana politička elita ne odaje utisak da zna šta radi. Dinkić i Cvetković svima sve obećavaju, i Miškoviću, i Drakuliću, i privrednoj komori i svim sindikatima, koliko god ih ima, Đilas broji aufingere, držače za kišobrane u boji i čajne kuhinje po domovima zdravlja, koje su direktorke koje je njegova stranka postavila preplatile. Pojavila se odnekud i neka gospođa koja se predstavlja kao ministarka za Nacionalni investicioni plan, koja priča nešto o Koridoru 10. A pojavio se, bogami, danas u Beogradu i Vladimir Vladimirovič Gasprom, koji je došao da uzme ono što su mu Koštunica i Tadić obećali: NIS, Banatske dvore i sve ostale pripadajuće stvari. Politika, čiji je urednik ekonomske rubrike od ponedeljka naš stalni sagovornik Miša Brkić, piše da Rusi ne žele da daju ni onih 500 miliona evra za modernizaciju NIS-a, nego traže da se NIS zaduži za tih 500 miliona, a onda će Gaspromnjeft da vraća pozajmicu umesto nas. Navodno, ako Rusi odu iz Beograda nezadovoljni, Rusija neće dozvoliti uvoz Fijatovih automobila iz Kragujevca. Kako će se završiti ova epizoda sapunice o srpsko-ruskom prijateljstvu videćemo, a onda će, naravno, biti kasno.

U međuvremenu, arogantna neznalica u obličju ministra spoljnih poslova dodatno se izvikala na EU. U intervjuu nemačkom nedeljniku Der Spiegel on je govorio da je EU Srbiju stavila na led, da nam ništa ne pomaže i slične budalaštine. Budali niko ne može da pomogne, pa ni EU. Poslanik Evropskog paralamenta Kalcin je rekao da ga je stid kao izveštača evropskog parlamenta za Srbiju zbog ovog Jeremićevog intervjua. A koliko je tek nas sramota zbog takvog ministra! No, naravno, to ništa ne znači, jer njega njegov nastavnik Boris Tadić i dalje voli i podržava. I daje mu petice iz znanja i iz vladanja.

Nekako mi je glupo sve ovo što nabrajam, naročito ove nedelje, možda zbog činjenice da je ovih dana objavljen podatak MUP-a da je za poslednjih desetak meseci na drumovima Srbije poginulo 800 ljudi, a da je 20.000 povređeno. To nisu nesreće. To je krvoproliće. Ove nedelje je objavljena vest da više od 60 mrtvorođenih beba mesecima i godinama leži u kutijama u porodilištima u Beogradu i Nišu, jer nema ko da ih sahrani – neće ni roditelji ni država, čiji je građani trebalo da postanu. Ove nedelje je objavljena i vest da Srbija nije htela da potpiše Konvenciju o zabrani korišćenja kasetne municije, koju je potpisalo više od 100 zemalja u Oslu. Nismo hteli da potpišemo, iako je više od 100 naših civila izgubilo život od kasetnih bombi tokom NATO-bombardovanja. Sećate se onog masakra kod niške pijace...

Izgleda da više nisu u pitanju one izgrađene institucije demokratije, nego kako da izvučemo goli život u ovoj zemlji. A vi ćete na početku današnjeg Peščanika slušati jednog čoveka koga do sada niste čuli, Milana Kneževića, koji je od one vrste ljudi za koje smo mislili samo da pričaju da postoje, a da u stvari ne postoje. To su takozvani mali i srednji preduzetnici. On je član i jedan od prvih ljudi Asocijacije malih i srednjih preduzeća u Srbiji, a njih ima jako mnogo, nekoliko stotina hiljada. Evo šta on misli o načinu na koji se ministarstva, komore, pretkomore i ostala tela spremaju za veliku ekonomsku krizu koja nam, dakle, izgleda sledi tek 2009. godine.

Milan Knežević: Prošle godine smo razgovarali sa četvoricom ministara u Vladi. Rekao sam gospodinu Dinkiću, recimo, da 8.000 komisiona, koliko ih je zvanično registrovano u Srbiji prema nalazu ministra Dimitrijevića, godišnje proda 550 miliona evra robe, a da ne plati ni jedan jedini dinar poreza i doprinosa. On se okenuo i rekao gospodinu Iliću, tada direktoru Poreske uprave: dobro, Vlado, je li ovo moguće? Ilić je odgovorio da jeste, moguće je. Onda smo u jednom trenutku razgovarali s direktorima carina, tadašnjim gospodinom Jerinićem, ja sam ga pitao da li carina uopšte postoji, kako je moguće da u državu Srbiju uđe 8 milijardi evra robe na carinu i da ta roba ulazi po dva osnova – jedan je faktičkim fizičkim švercom, znači prebacivanjem preko granica. Ko puni te pijace, kako je moguće da se toliki obim tih roba nađe na 110.000 tezgi diljem naše domovine?  Postoje ta dva osnova, jedan je fizički i faktički, a drugi je najveći izvor našeg zla, i ima ga mnogo, to su kineske robe. To se stalno predstavlja građanima lažnom slikom, kako mi poslodavci praktično ne možemo da podnesemo jeftine robe i zdravu konkurenciju. A o čemu se radi? Robe koje se uvoze iz Kine iznose negde oko 700 miliona evra, carine ih na deseti deo njihovih nominalnih vrednosti. Napravio sam katalog zaštitnih cena da ljudima kažem: kilogram pamuka, a pamuk je berzanski artikal, košta 2,5 evra, dok se preradi, oboji i uradi nigde na svetu ne može da košta manje od 6 evra. Od toga se prave 2,5 majice, znači, samo materijal za jednu majicu košta 3 evra, pa šivenje – hajde, neka je i najniže na svetu – 1 evro, znači, ne postoji proizvodna cena koja je manja od 4 evra. Kad smo napravili taj zaštitni katalog cena koje je carina počela delimično i da primenjuje, podigli smo u budžet preko 150 miliona evra prihoda od carine. Ali, šta se posle toga događa? Kao u naučnoj fantastici, znate, ovde morate čitati Klarka, Asimova, morate, jer inače ne možete to shvatiti. Posle carinjenja, 90% kineskih roba se proda na crno. Predlagao sam gospodinu Iliću, tada direktoru Poreske uprave, da u kontni plan unese konto „odnela maca“, jer drugačije ne možete nekoj inspekciji objasniti gde vam je roba, vi možete samo reći „odnela maca“. Zaista ne vidim drugi način.

Evo, već se najavljuje da će rebalans budžeta morati biti korigovan u maju i mi se ponovo ponašamo kao porodica koja zna gde stoji novac u kući, i svi ga kradu krišom jedni od drugih, a onda se začude kad ga nestane. Kao na vojnoj vežbi, ovde puca ko god kud stigne, mi uopšte ne znamo više o čemu se radi. Kao privrednik, ja ne znam šta ću sutra ili prekosutra, šta to uopšte znači, koje je to zakonsko rešenje? Šta znači taj besmisleni socijalni pakt? Ljudi koji su proizvođači bave se najsvetijim umećem i zanimanjem na svetu, oni stvaraju novu vrednost. U jednom mom artiklu utkano je 50 drugih artikala, i konac i igla i dugme i naramenica i rajsfešlus i pošta i struja i kanalizacija i voda, jedan privrednik ima preko 163 rashodovne stavke. Zato je proizvodnja onaj segment društva koji obezbeđuje njegovu ekonomsku stabilnost, koji dugoročno obezbeđuje mogućnost da se, zahvaljujući stvaranju i zahvatanju iz proizvodnje, servisiraju i sve ostale društvene delatnosti u zemlji. Koliko su samo apsurdne tvrdnje ovih dana u novinama kako ti osioni poslodavci pokušavaju da steknu veću dobit tako što otpuštaju radnike! A to je jednostavno logički zaskočiti – zašto bi neko zapošljavao samo zato da bi otpuštao? Ovde se zaista moram ograditi od velikog broja mojih kolega – nisu moje kolege, doduše, nego poslodavci, oni sa zlatnim lancima – ali ne smete sve gledati na osnovu te tajkunske priče koja je isto tako maskirna priča. Tajkuni su manje uzeli nego što je dnevni gubitak ove zemlje u sivoj ekonomiji. I ja ne želim ni  u jednom trenutku da se s tim ljudima identifikujem, niti ću dozvoliti da se se s njima identifikuje 226.000 poslodavaca i preko 160.000 vlasnika malih i srednjih preduzeća. Mi u Asocijaciji malih i srednjih preduzeća zapošljavamo 800.000 ljudi.

Kolektivni sporazum ne postoji ni u jednoj zemlji na svetu, postoje granski ugovori koji se potpisuju, jer recimo, granski ugovor tekstilne industrije ne može da bude isto što i granski ugovor trgovine i gospodina Miškovića. I oni nemaju nikakve veze, ne možete na isti način primeniti odredbe tog ugovora na ove dve grane. Druga stvar, Vlada se drži na distanci i pokušava jednu jedinu stvar da postigne socijalnim paktom, ja sam to rekao gospodinu Iliću, državnom sekretaru: Vi sad hoćete praktično da dobijete kredit od poslodavaca i sindikata, da ćemo mi tolerisati vaše dosadašnje ponašanje, a i buduće, bez obzira kakvo bude. Umesto toga, evo vam četiri mere, provodive u roku od 60 dana: smanjite sivu ekonomiju, prijavite jedan broj zaposlenih radnika, smanjite za 20% poreze i doprinose, a obavežite nas zakonski i mi vam dajemo najsvetiju reč da ćemo sve dati u plate radnika. Praktično, biće samo nešto malo zakinut državni budžet, oko 7% nominalno, a to ćemo nadomestiti iz sive ekonomije i prijavljivanjem novog broja radnika.

Umesto toga, donosi se prošireni kolektivni ugovor sa šest stavki koje su potpuno mimo Zakona o radu, a ono što je njegova suština je sledeće – sindikati i Unija poslodavaca su uneli u taj prošireni akt da država sad treba da ih servisira i uzme 0,5% od svih zaposlenih u Srbiji, što iznosi na mesečnom nivou 60 miliona evra. Ko bi to delio? Pa, kaže, potpisnici sporazuma, odnosno poslodavci, Unija poslodavaca, sindikati, valjda i Vlada, ne znam da li će i Vlada u tome učestvovati. Pa, oni bi malo trošili... Mislim da je ovo potureno ministru Ljajiću, ja ne mogu verovati, on je umeren političar... Recimo, jedna od odrednica glasi „za rad sindikata poslodavac je dužan da obezbedi sledeće uslove: poslovni prostor, potreban broj kancelarija sa kancelarijskim nameštajem, pravo na korišćenje i drugih prostorija poslodavaca za ostvarivanje uloge sindikata, tehničke uslove, upotrebu službenog automobila, vođenje finansijskog poslovanja sindikalnih organizacija“. Znači, da bilansiramo ukratko da ne zamaram vaše slušaoce, vi poslodavci ćete izaći iz firmi, a mi ćemo ući da njima upravljamo. Šta ćete vi tu, tu smo mi da time upravljamo, a ne vi! Ali, čini mi se da je tu sledeći obrazac – kad izaberete nekog ko malo zna ili ko vam se pred institucijama deklariše ličnim interesom, kao Unija poslodavaca i sindikati, onda Vlada kaže „ne može“. I s pravom to kaže, jer je nezakonito, ali ono što bi moglo da bude i predstavlja pametno i zbirno rešenje za veliki broj poslodavaca, radnika i Vlade, to niko ne iznese. E, mi smo juče u Politici, da se takve stvari ne bi događale, izneli svoje predloge i rekli da je 11 predloga sa kojim je Unija poslodavaca izašla potpuno neutemeljeno na Ustavu, nezakonito i besmisleno. Recimo, oni predlažu da se odloži na šest meseci plaćanje PDV-a. PDV, ekonomska kategorija i svetinja u sve jednoj zemlji na svetu i tačka. Zamislite kada biste vi tražili od države da se odrekne onog od čega živi, koliko ste vi uopšte onda valjan partner?

Svetlana Lukić: Vidim da su neki predsednici sindikata dramatično najavili protest i pominje se da su nezadovoljni što je premijer Cvetković rekao da se odlaže primena ovog kolektivnog ugovora. Kažu sindikati da neće odustati od tog svog stečenog prava, to su regresi i topli obroci.

Milan Knežević: Pa, već postoji regres i topli obrok, već su ugrađeni u platama, to nije istina. Ovo je samo želja da se sad ugradi dodatno regres i topli obrok. To bi značilo na najnižu cenu rada novih 15.000 dinara; sad imate najnižu cenu rada 13.500, a ovo bi bilo 15.000. To niko više ne može da izdvaja, a na drugoj strani, neki direktor javnog preduzeća koji ima platu 3.000 evra imao bi za regres 70%, znači, on bi dobio još 2.100 evra. Na ime toplog obroka on bi dnevno imao 20 evra, znači, onima koji imaju najviše dajte još više i onima koji taj dohodak ne stvaraju, budžetskim potrošačima, a ovim mojim jadnicima dole, koji 23 dana šiju za mašinom, njima ne. Mi smo limitirani na jednoj strani sivom ekonomijom, na drugoj neuređenim tržištem, na trećoj svetskom krizom, na četvrtoj najskupljom javnom državom i javnom potrošnjom u Evropi. I najlakše je sindikatima da traže nešto čega nema.

Najopasnija stvar u svemu je da će sindikati odlučivati o tome ko može to da plati a ko ne. Možete zamisliti, to je najotvoreniji prostor za reket. Otkud nekome pravo da arbitrira u mom upravljanju mojim kapitalom? Jer, to je osnovni princip državne privrede, tu ne postoji nikakav kolektivni sporazum, to smo mi izmislili. I on je u ovom trenutku samo oblanda u koju se pakuju interesi poslodavaca, sindikata i države. I mene naročito to iritira što znam da upravo oni koji nemaju neće ništa ni dobiti. Evo, na mom primeru – moji radnici imaju 22.000 dinara platu, za mene bi sad izdvajanje toplog obroka i regresa otprilike značilo 20.000 novih, to je 45.000, pa na 45.000 ide na troškove poslodavca prevoz radnika, pa morate zaraditi mesec dana godišnjeg odmora, pa idu troškovi bolovanja, pa idu troškovi otpremnina, pa ide trošak noćne smene. Mislim da imaju 26 stavki. Na zagarantovani lični dohodak od 13.500, kada biste ga uvećali za topli obrok i regres, poslodavac bi izdvojio 56.000 dinara. Tako da je to samo laž, „dajemo 13.500“, pa nije istina. I stalno se pravi jedan brojčani galimatijas u kojem se više ni Pitagora ne bi snašao, a namerno se tako radi. Evo, ja vama tri puta pokušavam to da objasnim i teško vam je objasniti, teško je namerno, jer oni samo govore socijalne parole kao pred buržoasku revoluciju.

Otmite od šverca u komisionima 200 miliona evra koje vam ne plaćaju, otmite od Kineza 300 miliona evra koje vam ne plaćaju, otmite jedan deo od milijarde koju ima 400.000 neprijavljenih radnika. E, onda dođite da tražite, i mi ćemo tad imati ekonomsku pretpostavku priliva značajnijeg dela kapitala i odmah potpisujem da ćemo povećati plate za 30%. Imate na jednoj strani osiromašenje, ne možete podići cene. Ja sam pravio pokuse, podignete cene za 10%, i vi prepolovite promet. To je neverovatno, recimo, razlika između pantalona 1.200 i 1.500 dinara prepolovi vam promet! Moj potencijalni kupac ima 300 evra platu, neprimljenu dva meseca, na koju se opteretilo i okitilo sveg mogućeg zla i jada koliko ga ima. Moja radnica šije, ona je odradila sve što je njena društvena obaveza, svi mi drugi nažalost nismo odradili ono što je naša društvena obaveza. I zato su poslodavci ti koji čuvaju stabilnost, ne mogu sindikati čuvati stabilnost tako što će tražiti više. I to se namerno stavilo u ravan osionih poslodavaca koji mnogo zarađuju i sve od njih treba kao Robin Hud oteti, jer znate, oni se bogate na ime toga što neće da isplate topli obrok i regres. To je jako opasno. Podignite za 15.000 dinara naše obaveze prema državi, mi ih isplatiti ne možemo i vi ćete uvesti moju firmu u stečaj i, umesto da ja zbrinjavam 200 ljudi sa platom od 22.000, njih će 200 ići na biro. To je toliko jednostavno da ne može biti jednostavnije. Novaca je malo, a razulareni sinovi i drugi traže mnogo. Jednostavno nam sad treba mnogo više nego što imamo, a godinama smo trošili više nego što zarađujemo. Sad moramo platiti cenu, ali ne ovim populističkim formama socijalnog pakta, nego moramo napraviti zbir ekonomskih poteza i pokrenuti Vladu ili njena tela koja će konstantno zasedati i krenuti da ovo realizuju u narednih 60 dana.

Javno ćemo obznaniti da ćemo, ukoliko Vlada u narednih 60 dana ne počne da ispunjava svoje obaveze, na političkom tržištu sklopiti dogovor sa jednom od političkih grupacija, uzećemo ljude izuzetne stručnosti koji će nas zastupati i u pravnom i ekonomskom smislu i počećemo od tog trenutka predizbornu kampanju. Sve jedan izlog će biti bilbord, uz sve i jednu kesu ili uslugu ići će flajer i mi ćemo raskrinkati tu situaciju u kojoj su hranioci države praktično najokuženiji u ovoj državi. Mi to više nećemo dozvoliti. Ljudi iz krupnog kapitala ne odražavaju interes ove zemlje. Nećemo se politički angažovati, nećemo postati članovi nijedne stranke, ali ćemo podržati jednu od stranaka koja će dozvoliti da samo predložimo zakone koji će značiti boljitak ovoj zemlji – da u stvaranju privrednih saveta, kako je sad predviđeno i u Evropi i kod nas, budu ljudi koji se bave biznisom, a ne ponovo ti restlovi društvenih organizacija, tih kvazikomunističkih organizacija, kakva je Privredna komora, koja je komunistički recidiv i u nekom vremenu je bila veza između Centralnog komiteta i privrede. Danas ona mora kao u Sloveniji da se okrene tržišnim uslovima, a član Privredne komore da bude onaj čiji ona interes zastupa i odražava, a ovaj to potvrdi članarinom.

Privredne komore su poseban fenomen, one imaju 700 zaposlenih, koriste 28.000 kvadrata najelitnijeg prostora u Beogradu, imaju plate, uzgred, veće nego Vlada, predsednik Privredne komore ima veću platu od predsednika Vlade, i one predstavljaju praktično depoe potrošenih kadrova, kadrova koji čekaju buduće naimenovanje. I zaista smo ušli u zonu besmisla kada onaj koga Vlada plaća iz budžeta treba da zastupa interese privrede. To je jedna zona sumraka, oni implementiraju te svoje kadrove koji nemaju nikakve veze sa privredom, a privreda ostaje po strani sa svojim mukama. I predsednik Unije poslodavaca je čovek koji nikakve veze s biznisom nema, evo, ja vam tvrdim, ima jednog zaposlenog. Zato on i tvrdi da ne plaća PDV, jer njemu je obaveza prema državi strana, i umesto da kaže „PDV je svetinja, ja hoću da omogućim ekonomske pretpostavke, da moja država opstane, pa kad opstaje da je menjam“ – ne, nego dajte vi nama, oslobodite nas poreza, strašno, odložite plaćanje poreza, strašno...

Ova Vlada sve probleme kovertira za budućnost, sve odlaže i sve će to već neko uraditi, i dugove vraćati, i rešavati platni deficit, i restruktuirati javna preduzeća, nećemo mi, sve će to neko drugi. Po principu – od moje bolesti umiru samo drugi i baš me briga što umiru. Mi nemamo plana. Apsurdno je, naravno, da trojica najbogatijih ljudi u Americi imaju zaradu veću od bruto društvenih proizvoda 60 zemalja. Apsurdno je i kod nas da je jedan čovek jednako pola države, pa makar ko da je on, ne zato što je to veličina kapitala, nego zato što on zakida šansu mnogima drugima da samo ofarbaju kosu, da obuku cipele koje ne propuštaju vodu i da detetu pribave nešto što mu vredi. Ne pripadam ljudima koji svoj status projektuju kroz materijalno, ja sam se bavio nekim lepim stvarima u životu, družim se s nekim pametnim ljudima u životu, ali od Boga mi je da utičem na 5.000 ljudskih života i samo me to sprečava da zatvorim firmu. Ja sam se počeo baviti biznisom da ne bih bio podstanar, i supruga i ja, iako smo se obrazovali da to ne budemo, da ne bih bio potisnut na marginu. Tako da ću pozvati sve svoje prijatelje i sve radnike i mi ćemo izići na ulicu, nas 300 poslodavaca, civilizovano, i predati Vladi svoje zahteve. Ukoliko u 60 dana ne počne da radi na tim zahtevima i rešava ih, mi ćemo objaviti konkurs za saradnju sa nekom od političkih grupacija javno, reći javno da smo prišli toj grupaciji i od tog trenutka početi javno agitovati da promenimo političku zbilju i raspored na političkoj sceni i uvažiti one koji uvaže privredu i život.

Svetlana Lukić: Bio je ovo gospodin Milan Knežević, a u nastavku Peščanika slušate našeg kolegu novinara Željka Bodrožića iz Kikinde. On je urednik Kikindskih. Željko i njegove kolege su rešili da od 1. januara počnu potpuno samostalno da izdaju svoje novine. Sada ćete čuti razlog.

Željko Bodrožić: Ono što nije uspeo Milošević da napravi od slobodnih novinara uspeo je ovaj divlji kapitalizam, danas su oni dospeli u dužničko ropstvo i zbog toga su prinuđeni da ćute o mnogim stvarima, da trpe vlasnike i da jednostavno ne rade ono što im profesija nalaže. Odjedanput se pojavilo mnogo ljudi koji ne žele da pričaju o mnogim stvarima, ne žele da da pišu, dopisnička mreža svih beogradskih listova, znači centralnih, svodi se na to ko je koga ubio, na te velike, a tragične događaje. Neka otvaranja tema, naročito istraživanja po provinciji, to danas ne možeš očekivati ni od jednog novinara, jer svi su zavisni od vlasnika, a preko njih i od političkih partija. Mi, nažalost, osim što više nismo slobodni, ne želimo ni da osvajamo slobodu, mi ne funkcionišemo u tržišnim uslovima. Mada znam da navodno živim u kapitalizmu, u kojem postoje neka tržišna pravila po kojima neko opstaje, a neko propada, ispada da pravila ovde ne važe. Ovo je političko društvo gde važe sasvim druga pravila, ne pravila tržišta nego pravila koja nameće politička elita.

Bez obzira što ih ti pišljivi tabloidi s vremena na vreme onako žestoko opljunu, oni se ipak utrkuju da se oglase tamo. I ne samo da se oglase, nego i da nabace neku reklamu nekog javnog preduzeća. I, jednostavno, ti kao medij moraš da se prilagođavaš takvom načinu mišljenja i gledaš kako sâm da zaradiš tu reklamu, kako da zaradiš oglas, a to možeš tako što ćeš nešto prećutkvati. Znači, ako nećeš da se ponašaš baš tako bezobzirno i da budeš pišljivi tabloid, ti ćeš se zvati, kao, nezavisni medij, nećeš lagati, ali ćeš u suštini prećutkivati mnogo toga. Stvarno ne znam medij koji nije legao na tu rudu, ali opet je problem do nas, zato što smo pristali na tu igru. Naravno, shvatam da nema mnogo prostora i shvatam položaj mnogih ljudi koji su i umorni i zasićeni svime, ali jednostavno su se mnogi predali i prepustili se stihiji i nisu nikakav korektiv vlasti. Vlast nameće neke teme, čak neke i prepumpava i izmišlja samo da bi skrenula pažnju javnosti, i to je ono čime se ti baviš, navodno istražuješ nešto, samo da ne bi čačkao dublje.

Daj bože da se iz ovoga izrodi neka jača javnost koja će u budućnosti služiti građanima Srbije da saznaju neke stvari o političkim strankama, o beneficijama koje donose upravni odbori ili javna preduzeća. Očigledno, ovde će se, kao i u prethodnim slučajevima, sve završiti na Krištu i još par ljudi, problem će i posle toga biti zataškan i pojaviće se nešto novo. Jer, ovo je očigledno naručena afera, taj isti Krišto je pre mesec dana u tom istom Pressu imao dve strane da se predstavi kao dobar direktor koji se obukao u odeću običnog radnika, on ih je vodao kroz ceo aerodrom, slikao se u sto poza. I odjedanput je posle mesec dana došao na tapet. I onda vidimo da su Press i aerodrom potpisali ugovor od 4,8 miliona dinara za reklamiranje aerodroma. Mislim, ja ne znam nijedan drugi aerodrom u Srbiji na koji mogu da idem, ne vidim zašto ovaj mora da mi se dokazuje kao jedini pravi aerodrom i da baš njegove usluge treba da koristim. Očigledno da je to neka vrsta usluge za neku treću uslugu koja treba da usledi. Ali, očigledno je i da su ovi iz Pressa našli sada boljeg mecenu koji je dao više para, pri čemu je uslov bio da se Krišto pusti niz vodu. Cilj je verovatno negde zaklonjen – sad možemo ovde da pretpostavljamo da je trebalo da se Dinkić sreže na neku meru, da mu neki njegov jači i veći partner pokaže gde mu je mesto. Mislim, meni je stvarno grozno kad čitam sve te naslove i tekstove o Mlađanu Dinkiću, ali Mlađanu Dinkiću dugo nije bilo grozno, i nije smatrao za shodno da se oglašava i da ističe svo zlo koje curi iz tih novina. Ali sada, kad su došli na došli na tapet on i Krišto, on to radi.

Treba znati da se to dešava permanentno od dve hiljade i neke godine, otkad je osnovan onaj prvi pištolj-tabloid, Nacional. Iz tog Nacionala su se izrodili svi ostali Kuriri, Pressovi i tako dalje. I sve te novine bile su u suštini na usluzi Mlađanu Dinkiću, i on je sve vreme koristio njihovu spremnost da urade prljav posao. Nije ni u jednom trenutku, iako je non-stop u vlasti, na sednici Vlade pitao „šta rade ovi javni tužioci, zašto oni ne reaguju, zašto ne zaštite moju partijsku koleginicu Ivanu Dulić-Marković?“, koja je sto puta prozivana ustašom, što je po meni sto puta veća i opasnija stvar nego kad ti neko kaže „lopove“. I neki drugi ljudi, koji nemaju veze sa finansijskim tokovima u zemlji, kao oni iz nevladinog sektora, nezavisni novinari, dolazili su na te naslovne strane, i niko ih nije zaštitio. Nikada nije Vlada rekla: e, ovo nam je zadatak ove nedelje, ako sad to rešimo imaćemo od toga neku korist u budućnosti, scena će se malo raščistiti, biće u javnom govoru mnogo više pristojnosti. Međutim, oni ne obraćaju pažnju, na primer, na svog direktora javnog servisa koji je bezobziran čovek, koji se danas slika sa macolom za novine. Ako direktor javnog servisa na taj način šalje poruku, šta da se čudiš tamo nekim tipovima koji uređuju tabloide? Ako je to dozvoljeno direktoru javnog servisa – samo ta fotografija, da ne ulazim u sve ono dalje što je radio i čime se sve služio –  kada je sve dozvoljeno njemu koji treba da bude primer medija po ozbiljnosti, po pristojnosti, po objektivnosti, bilo čemu? A Mlađan Dinkić ili bilo koji ministar se ne seti da opomene tog direktora, prelazi preko toga, ali kad budu nedelju dana žrtve nekih tekstova po tabloidima onda kukaju na sav glas, iako je sve to na neki način i njihov produkt. To je proizvod naše političke elite posle 5. oktobra, koja ni dan-danas nije uspostavila norme ponašanja. Znači, plate i apanaže u upravnim odborima i javnim preduzećima su takve kakve su od 2000. godine, a onda se 2008. svi čude, kao – pa, mi smo im rekli da ne uzimaju toliko, znate, otrgli se... Ma, haj'te, molim vas! Sve to ima svoje, kad god dođe predizborna kampanja onda se sve vidi i onda svaki od tužilaca, ako hoće, može lako da poveže sva javna preduzeća sa štamparijama, raznoraznim agencijama, da vidi kuda ide novac, da ga lako isprati, da napravi sliku kako se finansiraju predizborne kampanje političkih stranaka. To svaki iole sposoban tužilac može da uradi ako hoće. Ali neće.

Kikindske su nedavno proslavile 10 godina od drugog broja. Mi smo u ovih 10 godina menjali izdavače, i sada od 1. januara isto menjamo izdavača, postajemo sami vlasnici svojih novina. Zbog svetske ekonomske krize, koja, kažu, još nije došla do nas, novosadski Dnevnik, koji je bio naš izdavač, odlučio je da skreše broj zaposlenih i da se liši lokalnih izdanja. Tako je svetska ekonomska kriza prvo zakucala u moje selo na severu Banata, s tim što je bilo naznaka, i Dnevnik je to želeo, da nas proda firmi Vojvodina info, koja postoji nekoliko godina unazad i koja je sada vlasnik većine lokalnih štampanih medija u Vojvodini. Glavni u tom konzorcijumu je famozni Dušan Stupar, čovek koji je bio šef beogradskog DB-a krajem osamdesetih...

Svetlana Lukić: Izvini, to je onaj Stupar koji je nedavno bio jedan od junaka Insajdera?

Željko Bodrožić: Da, to je taj što je objasnio da nisu ubijali nego su eliminisali protivnike tokom sedamdesetih i osamdesetih. Uglavnom, on je bio visoko rangiran policajac, pao je u tim previranjima kao pripadnik Stambolićeve strane, mada oni bolje upućeni kažu da nije bilo tako. Uglavnom, on je sklonjen u jednu firmu, Udba je naravno imala sve te izvozno-uvozne firme, pa i tako i taj Univerzal. I radio je u Rusiji jedno vreme, a tamo od polovine devedesetih postao je i vlasnik i direktor tog Univerzal holdinga, koji je danas moćna firma. Svako koga interesuje šta Univerzal poseduje od fabrika, nekretnina, može to lako da vidi na internetu. Stupar se, dakle, bacio u biznis, a jedan od njegovih biznisa je medijski biznis. Znači, firma u kojoj je on suvlasnik počela je na aukcijama da kupuje lokalne štampane medije. Novine koje su bile opštinske prodavane su u prethodne dve godine na aukcijama i kupac je uglavnom bio Stupar sa ekipom. A s njim u ekipi su i novosadski DSS-ovci, izvesni Nenad Rončević i Srđan Vučurević, koji su u drugim firmama povezani sa bivšim ministrom Lončarom. To je neka od poslednjih afera – kako su Lončar i taj Rončević zaradili za godinu dana nekih 5-6 miliona evra.

Uglavnom, to je jedna uvezana ekipa i oni su između ostalog kupili naše konkurentske novine, Kikindske novine. Radikali su, kada su došli na vlast 2004. godine, osnovali te novine i dali im isto ime kao naše. Mi smo Kikindske, i štampamo se na srpskom i mađarskom jeziku latiničnim pismom, oni su Kikindske novine, i štampaju se na ćirilici, pa na ljudi tako zovu kod nas – ovo su latinične, a ono ćirilične. Nas nazivaju i ustaškim, izdajničkim. Raja Popović, naš čuveni tužilac iz devedesetih, ima najbolji naziv, on kaže da smo ustaško-soroševske novine. Uglavnom, mi smo imali konkurenciju koja se zove isto kao mi, i pre godinu i po dana je ta Vojvodina info kupila i te novine. Ista firma je danas većinski vlasnik Somborskih novina, Subotičkih novina, Nedeljnih novina iz Bačke Palanke, Sremskih novina iz Sremske Mitrovice, novina iz Vršca, Kule i Zrenjanina. Znači, u ovom trenutku osim nas oni nemaju konkurenciju ni u jednom većem gradu u Vojvodini. Uvezali su sve te lokalne novine, a glavni list je Građanski list iz Novog Sada. Tako može da se dogodi da u svim tim lokalnim medijima u istoj nedelji tokom predizborne kampanje bude neko od ovih lidera DSS-a; intervju, izveštaji o aktivnostima Vojislava Koštunice i tako dalje. Oni su, znači, računali na tu opciju, na DSS. Međutim, DSS je pukao u Vojvodini skoro kao LDP, ne baš toliko, i odjedanput je ta politička podrška nestala, barem smo mi mislili da jeste. Međutim, ispostavilo se da para vrti gde burgija neće i da su se oni lako prekomponovali i sada očigledno rade sa drugim vodećim strankama, kako u pokrajini, tako i ovde u Beogradu.

Uglavnom, oni su sada napravili jedno dobro uvezano medijsko carstvo u Vojvodini, što naravno nije krivično delo, ali je problem u tome što su sve one novine koje su egzistirale u Vojvodini, koje su bile pokretane tokom devedesetih ili posle toga, koje su ličile na slobodne novine, sada jednostavno ugašene. Ostali su, znači, oni koji su 2000. godine mislili da je gotovo sa njihovim novinarskim i propagandnim radom u svim tim opštinskim lokalnim listovima, oni su sad odjedanput dobili priliku da nakon osam godina postanu monopolisti u svim tim gradovima. I dalje rade komotno, po narudžbini i sve su im novine iste. Vlasnik je sa opštinskim novinama dobio i monopol da objavljuje opštinske oglase i, ono što je nažalost jako bitno – čitulje. Jer, što kaže Laki, sve može da propadne samo je smrt siguran posao. To je doslovce tako.

Oni sada imaju dobar prihod od tih medija, a istovremeno su spremni da ih sve upregnu u službu neke političke elite. Ona koja je trenutno najjača, ta će biti njihov partner, i to je ono što čini da se novinarstvo urušava više nego za vreme Miloševića. Jer, i tad je postojao i pritisak na novinare, postojala je autocenzura, ali je bilo mnogo ljudi koji nisu pristajali na to, koji su, eto, radili barem iz nekog ideala, uverenja da mogu da promene ovo društvo. Kada su videli danas da ne mogu, pristali su na ovakve uslove. Mislim da u komunizmu nije bilo toliko propagandista koliko ih danas ima i koliko će ih biti u budućnosti ako se ovako nastavi. Proevropska Vlada – samo na rečima, a na delu je ta Vlada i dalje samo srbijanska. Ista politika kao i pre, manifestuje se samo u predizbornim kampanjama tim žutim zvezdicama i plavim zastavama, kao, mi smo za Evropu, a u suštini – ko šta radi da se mi približimo toj Evropi? Štaviše, rade sve da huškaju ovaj narod da se ponovo vrati u one ludačke nacionalističke priče.

Sad će oni sami sebi uskočiti u stomak, jer imaju rastuće socijalno nezadovoljstvo. Taman su se radikali nekako raspali, a ti sada opet celu klimu nameštaš tako da praviš tu nacionalističku histeriju. I sad, osim što ljudi lude zbog besparice, oni ponovo lude zbog nekih navodnih nepravdi – te Hrvatska nas tužila, te Crna Gora priznala Kosovo... Imaš ministra inostranih poslova koji je u stvari ministar unutrašnjih poslova, koji očigledno radi za unutrašnje rejtinge svoje stranke i to na najgori mogući način. Ministar inostranih poslova ima isti rečnik kao Vladislav Jovanović, i ono što mene zabrinjava je to, da budem banalan, kurčenje, koje može mnogo da nas košta. Ne razumem kako to da onaj koji je tu šef, a to je Boris Tadić, ne vidi da to ne može da ima dobre rezultate na duži rok. Na kratki rok – da on sad pribavi simpatije, da čitaš po tim tabloidima da mu se divi Brana Crnčević ili Antonić ili ne znam ko – pa, to je okay ako im se to sviđa, ako je to cilj njihove politike. Ali mi je ipak potpuno nejasno da se takva politika vodi i da se ne otvaraju te važne teme, ali tu se opet vraćamo na početak: nema slobode u medijima, nema ko da piše, da kaže, barem u ovim većim medijima. Što bi rekla baka mog druga, „ala nam je dobro, tako nam i treba“.

Kod mene u Kikindi Demokratska stranka je preuzela vlast od radikala, samo ti među demokratama imaš danas sijaset ljudi koji su i 1990. godine bili punoletni, ali nije im padalo na pamet da budu deo Demokratske stranke. Kad vidiš taj sastav danas, prvo se obeshrabriš, pomisliš – pa, taj nije bio u Demokratskoj stranci, a onaj je bio kod Karića... Pre nekoliko godina su neki ljudi kod nas u Kikindi jeli paprike sa Karićem na bini, a sad su u Demokratskoj stranci. Sveže paprike! On je jeo zelenu salatu ne znam gde, a kod nas je, kad je imao predizborni miting, jeo svežu crvenu papriku, počeo da žvaće na bini, svi radosni, veseli, zapevali svi tadašnji kandidati za odbornike! I, nekoliko godina kasnije, eto ih kao sasvim legitimnih predstavnika Demokratske stranke. Bizarno. Ta uljuljkanost Demokratske stranke me stvarno zabrinjava. Sve se nadam da će neki razumni ljudi, koji imaju ime, dignitet, da nešto preduzmu, jer ovako, ako se ja budem bavio Drugim svetskim ratom i slušao te tirade Vuka Jeremića... Ko te, čoveče, pita?! Jednostavno hoću da konačno uradimo ono za šta si i dobio mandat, a to je da se pridružiš toj Evropskoj uniji i da činiš sve da unormališ ovu zemlju. Ja neke nedeljnike ne mogu da prepoznam, kako se ophode sa ovakvom histerijom ministra inostranih poslova – jer, to je za mene histerija. Voleo bih da je to njegova samostalna politika, jer ako je to naum vrha Demokratske stranke, onda je to jako loše. Sve se nadam da je to njegov hir, da se on previše zaleteo i da će mu vremenom neko reći: stani, zakoči.

Znači, postoji jedan centar i u tom centru je skoncentrisana sva lova, svi moćni ljudi. Svi ovi iz provincije koji hoće nešto da budu brže-bolje idu u Beograd da tu ostanu, da se tu uvale u vrh stranke, da postanu neki faktori. A ko će ostati da živi u Kikindi, Somboru, u Beloj Crkvi, Vranju, koga je to briga? Gledam po svom gradu, koji se nalazi na najvećim, skoro jedinim izvorima gasa i nafte u ovoj maloj zemlji – poslednjh dvadeset godina Kikinda od toga nije imala nikakvu korist. Sada govore o toj rudnoj renti, pošto Rusi treba da uzmu Naftagas, pa se upoređuje sa nekim normalnim zemljama gde je rudna renta visoka. Kod nas se tamo gde se nalaze bušotine lokalnoj samoupravi daje oko 3% od eksploatacije tog prirodnog blaga, a negde taj procenat ide do 50-60%, ne znam tačno i neću da lupam, ali je procenat mnogo, mnogo viši nego kod nas, čak i u toj Rusiji. To je, eto, nepravda koja se nanosi mom gradu, a svaki grad ima svoju priču. Politička elita misli o provinciji samo kad je predizborna kampanja. Nešto se više asfaltiraju putevi, ali to je i dalje malo u odnosu na ono što treba uraditi, jer stvarno treba vratiti život u ta mesta. Danas i oni koji završe i koji ne završe fakultet ostaju u Beogradu. Dođeš jednom u mesec dana da napuniš torbu mesom i krompirom i vraćaš se u velegrad, jer tamo je novac, tamo je šansa. Kad ideš kroz Banat, kroz ta sela, to je da plačeš, svaka druga kuća je prazna. Domaćinstva su jednostavno nestala, ostale kuće koje su zabravljene, a oni koji mogu nešto da promene u tom sistemu ne čine da se to desi. Da kažu barem – zvuči smešno, komunistički, petoljetka – ali, bar da se zna šta ćemo u ovih pet narednih ljeta raditi, da bismo ono peto ljeto nešto ubrali.

►Apsana - II deo (Bora Ćosić, Dubravka Stojanović)