Е сад кад смо се тако фино изсердарили и извојводисали, морам да приметим да ја о грађанину Слободану Антонићу нисам ни писао, те да у том смислу себи нисам давао за право ни да нагађам о његовим мотивима, опредељењима, људским квалитетима и манама, итд. Слободан Антонић о коме ја у свом тексту говорим, аутор је текста „Пораз геј лобија“ и, бар што се моје критике тиче, он може исто тако бити: а) група аутора, б) компјутерски програм за генерисање текста или ц) шест мајмуна за писаћим машинама (да се не помисли како је ово било какав покушај увреде, подсећам да би овај тим по неким нагађањима лако могао да напише и сва Шекспирова дела, само ако му се да довољно времена). У том смислу, исти третман очекујем и са друге стране – да се мој текст критикује као да га је написало шест мајмуна за писаћим машинама, те да се насумичном куцању ових примата не приписују малициозност, страст, зле намере, итд. Другим речима, да се не спекулише о мотивима, него да се расправља о агументима.

И још једна лична опаска, пре него што пређем на меритум ствари, Антонић ми у неколико наврата приписује левичарство, док себе описује као политичког либерала и културног конзервативца, бранећи се како је то легитиман избор. На Антонићево изненађење – и сам се сматрам политичким либералом и културним конзервативцем, па сходно томе, и нисам баш неки левичар, шта год то за Антонића значило. Али то за ову расправу једва и да је битно, наиме, ја у целом свом тексту нисам изнео ама баш ниједан супстанцијални став о геј браку, а још мање о десници или левици као таквим. Антонић се брани, и брани десницу, од оптужби које ја нисам изнео. Зашто? Па чини ми се зато што, како ћемо убрзо видети, није у стању да се одбрани од врло јасних и детаљних чињеничних оптужби које јесам изнео, па онда расправу преноси на други терен – идеолошких сукоба, различитих погледа на свет, итд. Али, тај му шопенхауеровски трик неће проћи.

Иако ми се чини да је све ово било јасно већ и у мом претходном тексту, ево да јасно и гласно изнесем своје ставове по питањима које помиње Антонић: Да ли сматрам да је легитимно бити политички либерал и културни конзервативац? Да, наравно да сматрам јесте. Да ли сматрам да је легитимно бити противник геј бракова? Да, наравно да сматрам да јесте. Да ли сматрам да је легитимно бити десничар? Да, наравно да сматрам да јесте.

Оно што не сматрам легитимним јесте ширење моралне панике, тј. спекулисање о заверама, мафијама, хоминтернама и таргетирање мањинских група које се подупире резултатима доказано нетачних статистика, цитирањем непостојећих изјава и препричавањем догађаја који се никада нису десили. За то сам ја оптужио Антонића, и те оптужбе, како ћу показати, стоје у свом пуном облику, без обзира на то да ли је Антонић десничар, левичар, православац, мормон или сајентолог. И без обзира на то да ли сам ја десничар, левичар, православац, Јеховин сведок или пак шест мајмуна за писаћим машинама.

Притом, то што ја ово не сматрам легитмним, не значи да га не сматрам и легалним. Ширити моралну панику само по себи није забрањено, оно само, као што сам већ рекао, представља кршење свих бољих обичаја академског и новинарског поштења.

1.

Као прво, што се тиче резултата статистика, Антонић каже (мастан слог је мој, не његов):

„Пошто ја мислим да су хомосексуалци богатији од осталих, поента је целог Динићевог текста, ја сам само још један од оних десничара који свуда виде заверу Јевреја, хомосексуалаца или масона, против обичног, малог човека.

Као одговор на ову примедбу мени не преостаје ништа друго до да позовем читаоца да поново погледа мој текст. Из њега се, најпре, види да ја уопште не мислим да је хомосексуализам усредсређен само у вишим друштвеним круговима.”

Пре свега, како каже један политички либерал и културни конзервативац кога нарочито ценим: "Opinions are like assholes. Everybody's got one and everyone thinks everyone else's stinks." Срећом, ми овде не расправљамо о томе шта Антонић мисли, него шта, и на основу чега, он тврди. А у овом случају он тврди следеће:

А)„Према неким налазима, просечан годишњи доходак хомосексуалних домаћинстава у САД био је 55.400 долара, а уобичајених, хетеросексуалних домаћинстава 36.500 долара“ (извор: Гликманова и Ридова, фуснота бр.12)

Б)”Будући да су образованији и да раде на хијерархијски вишим радним местима, они су друштвено утицајнији него што је њихов стварни удео у становништву. Зато су често у стању да своје вредности наметну целој заједници.“ (извор: Гликманова и Ридова, мичигенска истраживања из „Политике“, Морганов текст; фусноте: 19 и 20).[1]

Дакле, овде Антонић тврди да су хомосексуалци у просеку богатији од хетеросексуалаца. Иако, у следећем пасусу он уистину тврди и:

В) "Хомосексуализам није само 'забава богаташа'. Реч је о томе да су богатији и образованији хомосексуалци спремнији да јавно упражњавају свој 'стил живота' и да се боре за афирмацију 'геј права'. Припадници радничке класе, показује једно истраживање, и када су хомосексуалци, мање су склони да себе опишу као геј особе, чешће настоје да живе хетеросексуалним животом и слабије су укључени у геј заједницу",

Е, сад, Антонићева одбрана је следећа:

„Хомосексуалност, дакле, према мојој интерпретацији која стоји у самом тексту, није резеревисана само за више слојеве, него су виши (и образованији) пре спремнији да је признају. Управо то је и објашњење зашто истраживања често показују виши материјални (друштвени) положај хомосексуалаца. То кажу и критичари тих истраживања. Динић ме, тако, оптужује да у фуснотама прикривам баш оно што у главном тексту и тврдим. Доиста необичан начин прикривања.“

Али ово просто није тачно, Антонић сада фалсификује сопствене тврдње: у свом оригиналном тексту он нигде не тврди да је чињеница да „хомоесексуалност није резервисана само за више слојеве“ (В), представља објашњење за тврдње (А) и (Б). Он уистину тврди и (А), и (Б), и (Ц), и то – без квалификација. Он не каже – резултати се односе само на богате хомосексуалце, нити пак, (А) и (Б) би се могли објаснити у светлу (В). Он поставља „јаку“ тврдњу, 1) да су у  просеку хомосексуалци богатији и моћнији од хетеросексуалаца и „јаку“ тврдњу 2) да нису сви хомосексуалци богати и моћни, али они који јесу, спремнији су да усвоје геј идентитет итд.

Е, сад, ове јаке тврдње ни на који начин не противрече једна другој. Прва је: „Иксови су у просеку богатији од Ипсилона“, а друга: „Нису сви Иксови богати, али они који јесу склонији спремнији су да усвоје Икс идентитет“. Ја другу тврдњу нисам ни на који начин коментарисао, нити је пак, као што то сад покушава да објасни, Антонић користио другу тврдњу да би њоме објаснио прву. Обе тврдње код њега стоје напоредо, без икакве логичке или пак методолошке корелације. Према томе, није истина да Антонић тврди исто што тврде и критичари истраживања које наводи.

Другу Антонићеву тврдњу, као што рекох, нисам коментарисао, нити ћу то сада чинити. Прва тврдња, међутим, да су хомосексуалци у просеку богатији од хетеросексуалаца, како показују најновија релевантна истраживања, по свему судећи, није тачна. Резултати на које се Антонић позива када износи прву тврдњу, добијени су, како је конклузивно показано, на основу пристрасних и нерепрезантатвних узорака. И то је Антонићу познато, јер он ове резултате цитира из извора у којима се исти дискредитују. Али, Антонић ни једном речју не помиње да су резултати које наводи дискредитовани и то баш ту, у извору који наводи као њихову потпору.

У своју одбрану, Антонић каже да када нам оригиналан извор није при руци, онда можемо да користимо и секундарни извор. То је свакако тачно. Ако ми није при руци Дејвид Ирвинг, онда ја могу да цитирам његову тврдњу како у Аушвицу није било гасних комора и по књизи Деборе Липштат која ову тврдњу преноси. И то заиста није, у строгом смислу фалсификат, јер та тврдња код Липштатове постоји, у смислу да је одштампана на неком папиру, који се налази унутар њене књиге, али тврдити да код Деборе Липштат пише да у Аушвицу није било гасних комора и то као потпору тврдњи да ових уистину није било, а притом не поменути да сама Липштатова ову тврдњу конклузивно критикује, у најмању је руку озбиљна брљотина, а сасвим је сигурно огрешење о све боље обичаје академског и новинарског поштења. Dixi.

2.

У реду, каже онда Антонић, повлачећи се, да употребим једну од њему тако драгих војничких метфора, на резервни положај, можда ови резултати и не доказују да су Иксови у просеку богатији од Ипсилона, али то опет не значи да су они ирелевантни, јер они доказују нешто друго, а то је:

„[Д]а хомосексуалну заједицу – дакле самосвесни и друштвено активни део хомосексуалаца – чине пре свега припадници средњих и виших слојева. Ова истраживања нису релевантна за свехомосексуалце у некоме друштву. Али јесу за оне који припадају хомосексуалној заједници – дакле, специфичном сегменту друштва са идентитеом и акционим потенцијалом. А управо се у том делу друштва образује "геј лоби" чије деловање разматрам у свом тексту.“

У чему је проблем са овом „резервном“ тезом? Па, бар у две ствари. Прва је та што Антонић као што сам показао, у свом оригиналном тексту не користи ове резултате на начин на који предлаже у горенаведеном пасусу, он их цитира, рекох већ, без квалификације, дакле, као да се односе на целу геј популацију. И ту не помаже вађење на контекст.

Али и да му прогледамо кроз прсте, па да се наравимо као да нисмо приметили да је променио положај, ситуција опет није ништа боља по њега, уистину, ово врдање показује и неке нове, досад непримећене слабости у резоновању. Антонић канда сматра да се статистичким подацима може приписивати значење по вољи, односно, како кад аутору одговара. Конкретно, у овом случају, он сматра да, иако узорци на којима су вршена истраживања нису репрезентативни за све гејеве, они су репрезентативни за оне који, како каже „припадају хомосексуалној заједници, дакле специфичном сегменту друштва са идентитетом и акционим потенцијалом“. Али, на основу чега он то тврди?

Узроци о којима се ради, да се подсетимо, састављени су од читалаца одређених геј часописа и посетилаца одређених геј дешавања. Али, на основу чега Антонић тврди да су баш они репрезентативни за геј заједницу и део те заједнице који има „идентитет“ (мисли се ваљда – геј идентитет). Или, прецизније речено, на основу чега он тврди да они који ове часописе не купују или, не посећују ова геј дешавања – немају геј идентитет или нису политички активни? Можда немају исту врсту геј идентитета, али не значи да су ишта мање политички активни од оних који се налазе у узорку (на ову могућност указује Душан Маљковић у свом одговору Антонићу: („Унутар геј заједнице не постоји јединство по питању lifestyle-а и вредносних ставова. Позиције варирају од конзервативних до ултралибералних, као, уосталом, и у остатку друштва.“[2]; поређења ради, да ли се заједница политички активних српских националиста да ограничити само на оне који купују „Печат“ и иду на Равну Гору или на протесте подршке Радовану Караџићу?) На другу могућност указује у свом тексту, из кога Антонић и цитира поменуте податке, сама Беџетова када каже да на геј дешавања, попут вашингтонског марша 2003. – долазе само они који могу да приуште путне трошкове, баш као што се на часописе претплаћују они који за то имају новца. У том случају, може бити да они гејеви који су се нашли у узорку и они који нису, имају врло сличне погледе на геј идентитет, политику, геј заједницу, само што ови први имају више пара него ови други, па ове ставове онда очигледније манифестују (купујући часописе и идући на дешавања). Када нам онда истраживање открије да ови први уистину имају више пара, тешко да смо сазнали ишта ново, а поготову не оно што би Антонић желео да закључи. За то би му требало ново истраживање, и нови, уистину репрезентативан узорак.

Пословичну трешњу на врх торте, међутим, чини Антонићева аналогија:

„Један истраживач је, као што знамо, био убеђен да је земља коју је открио западна Индија. Други истраживачи су затим утврдили да то није Индија већ нови континент. Да ли то онда значи да истраживање о коме је реч нема вредност? Наравно да не. Тако се може рећи и да истраживања, која помињем, нису доказ вишег друштвеног положаја хомосексуалаца, али јесу показатељ релативно доброг друштвеног положаја хомосексаулне заједнице – тј. њиховог самосвесног и друштвено активног дела.“

Шта је проблем са овом аналогијом? Свакако не то што је поједностављена, аналогије и треба да буду поједностављене, да би нам биле иоле од помоћи у тумачењу сложених ситуација. Проблем је просто у томе што она није адекватно постављена. Наиме, откриће „Индије“ наравно није било без вредности, али је свакако лишено сваке вредности као откриће – Индије. Да би стекло неку нову вредност, проналазач је морао да покаже, не само да то где је стигао није Индија, него да није ни Кина, ни Европа, ни Африка, т.ј. пронађено је морало да буде протумачено на нови начин, а ново тумачење – подупрто новим аргументима израженим у одговарајућој концептуалној схеми[3]. У свом оригиналном виду, међутим, оно нема баш никакву вредност, осим ону историјску. Али како нам Антонић не нуди баш никакве аргументе зашто би резултати које цитира требало да значе нешто друго, а не оно што је иницијално тврдио да значе, следећа би аналогија много боље одговарала његовом поступку. Жика пише туристички водич и у њему каже: „Према неким старијим истраживањима, Индија се налази на западној обали Атлантског океана“, и као извор стави уџбеник географије за 4. разред средње школе. Али, Индија није на западној обали Атлантског океана, Жико, бре, каже му добронамерни критичар. Па добро, онда ће Жика, можда не баш на западној, али ево, хм, на... југо-западној!

Антонић, скоро комично, губи из вида да одбачене научне хипотезе нису тек један од легитимних погледа на емпиријску стварност, од којих можемо, као са шведског стола, да изаберемо оне који су нам највише по укусу[4], него су, већ самом чињеницом да су одбачене – изгубиле сваку валидност, и не могу се спасити увођењем нових adhoc хипотеза. Нека старија истраживања показују постојање етра, а нека друга, пак, корелацију између типа лобање и психолошког карактера, али навести их као легитимне, само „мало старије“ научне ставовe на дате теме, након што су оне размотрене и конклузивно одбачене, показује врло озбиљно неразумевање процеса научне аргументације. Ако се стари и одбачени налази и желе поново увести у игру, онда се за њих морају понудити нови аргументи, али то онда већ представља нови научни подухват и не може се извести овако како то ради Антонић – успут, у ходу, односно – у новинском чланку (или у одговору на исти). Легитимно је дакле, а) цитирати најсвежије, т.ј. важеће резултате, или б) цитирати старе и одбачене резултате, али уз напомену да су стари и одбачени, или ц) направити ново истраживање и аргументовано указати на нетачност нових разултата, или на нове аргументе у корист старих резултата, или пак на нове аргументе за другачије тумачење старих резултата. Антонић, међутим, не чини ништа од наведеног, него цитира старе и одбачене резултате без квалификација, а онда, ухваћен на делу, покушава да се оправда тиме што, без икаквих нових аргумената, овим старим и одбаченим подацима даје нову интерпретацију. Шта рећи – није мајка клела сина што се коцкао, него што је покушао да се поврати.