Gošće: istoričarka Dubravka Stojanović, sociološkinja Vesna Pešić, Biljana Kovačević-Vučo iz YUCOM-a, antropološkinja Svetlana Slapšak
Domaćice: Svetlana Lukić i Svetlana Vuković

Biljana Kovačević-Vučo: Mislim da se svi osećamo isto, kao izduvani baloni. Imamo Miloševićevo nasleđe koje je potpuno legitimisano, Ivicu Dačića koji se potpisuje kao prvi potpredsednik Vlade – zamenik predsednika Vlade i ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić. Znači, tri reda funkcija i titula iza kojih se krije jedan mali Ivica Dačić. I on mi je, onako, paradigma Srbije. Kad je to Ivica Dačić, e onda je to i Srbija, a onda smo i mi ispražnjeni baloni. Ne znaš na koju stranu da se okreneš. Imamo veliki broj političkih stranaka da je zapravo došlo do takve konfuzije da ne znamo ni koji je njihov politički program. Evo, ja sam najbliža LDP i u njihovom sam političkom savetu, ali to ne radim zbog  neoliberalizma, na kojem insistira Prokopijević, nego zato što je to, pod znacima navoda, revolucionarna stranka, revolucionarna u smislu promene onih suštinskih vrednosti, ljudskih prava i svega što bi trebalo da bude neki električni zec koji će nositi te standarde, ono što su radile nevladine organizacije kad su bile agilnije nego sada. Ali sad je takva situacija da su svi izduvani.

Darko Rundek - Šal od svile

Svetlana Lukić: Ne znam da li si videla da je Čedomir Jovanović rekao „nije se promenio LDP, SPS se promenio“.

Biljana Kovačević-Vučo: Pa, da, svi se nadamo da će SPS da se promeni, međutim, SPS se nije promenio. Na stranu to što je SPS u nekim segmentima mnogo napredniji nego što je to bio, na primer, Vojislav Koštunica, pa i nego što je to Boris Tadić – mislim, prvi čovek u ovoj državi koji je rekao „Nedić van iz Vlade“ bio je Ivica Dačić, ja sam mu na tome zahvalna. Lako ćeš da nađeš dodirne tačke između Dačića i Čaveza, ta dodirna tačka da Nedić kao kolaboracionista mora napolje iz Vlade, i to je okay, ali to ne znači da se SPS promenio. Oni i dalje zamišljaju da su antifašistička stranka, iako su bili glavni nosioci fašizma za vreme Miloševića, kad su bili vladajuća stranka, kada je ovde zaista krenuo agresivni rat sa svima, kada je krenula diskriminacija, etnička čišćenja i sve ostalo, genocid. Ja ne znam po čemu se to SPS promenio, ja to zaista ne vidim, oni samo jesu prihvatili jedan novi govor koji potiče iz političke korektnosti međunarodne zajednice. SPS, da bi se stvarno promenio, mora da napravi distancu u odnosu na samog sebe i pre svega da kao vrhunske kadrove u državi stavlja one ljude koji bar javno nisu bili uprljani do sada. To sigurno nije Dačić, to sigurno nije Obradović, to sigurno nisu svi ti ljudi koji su ginuli na braniku Miloševića optužujući Haški kazamat, međunarodnu zaveru i slično za ubistvo Miloševića. Oni mogu da preduzimaju određene pragmatične poteze koji u određenom trenutku mogu čak da budu korisni, ali suština promene ne postoji. I to zapravo dovodi do nečega što je mnogo opasno – sa takvom banalizacijom promene kao takve, u jednoj državi koja je do te mere opterećena zločinom i prošlošću, koja se nije makla s mesta, ono što je izgledalo da će biti neka promena, makar i spora, više ne postoji. U takvoj situaciji tvrditi da se SPS promenio je jedan politički pragmatizam na koji se ja ne bih baš mnogo ozbiljno osvrtala. Još spadam u onu grupu ljudi koji glasaju za LDP, i dalje smatram da se oni zalažu za neke osnovne vrednosti kojima se druge stranke ne bave.

Nemamo javno mnjenje kao korektiv vlasti, javno mnjenje koga se vlast plaši. Ono što imamo je, na primer, da je prvi čovek u Srbiji koji je pomenuo štednju kad je krenula ekonomska kriza, pored silne javne potrošnje i zaposlenih u državnim službama, bio – pogodi ko? Ministar zdravlja Tomica Milosavljević. Genijalni Tomica kaže: u zdravstvu će da se štedi! Pa, gle, molim te, hajde da pobijemo bolesne, hajde da pobijemo siromašne, pa ćemo lepo tu da prištedimo, a onda ćemo da sačuvamo ovu elitu koja je uspela i da se obogati ili da se ugradi u javne službe i javna preduzeća i slično. To simbolizuje Srbiju. Kada si čula da u bilo kojoj zemlji prvi istrčava ministar zdravlja i kaže „menjamo zdravstvo“, i to usred onoga što je gradska sekretarka za zdravlje označila kao problem zdravstva – onih pet gradskih ustanova, tri bolnice i dva doma zdravlja? Dragana Jovanović kaže: da, možda tu ima nešto, ali to se tako ne radi, to se prvo uradi preko institucionalnih mehanizama pa se tek onda izađe na konferenciju za štampu. Jeste, a mi znamo da kod nas institucije funkcionišu stvarno perfektno. Pa im odneseš dokaze, a oni kažu: e, baš smo tebe čekali, super, samo smo tebe čekali, marš napolje!, i ništa ne bude od toga.

Znači, nama je ostala samo neka snaga javnosti, ali i jedno zaista jadno javno mnjenje koje ne zna više za koga je, za šta je, za šta se opredeljuje. Dobili smo tu veštačku tvorevinu koja se naziva Srpskom naprednom strankom, koja sada treba sa Branom Crnčevićem, Oliverom Antićem i ostalima da bude rezervna partija za pravljenje velike koalicije kao u Nemačkoj, tako to oni zamišljaju. Meni je i ovo sa G17 Plus koji se batrga i kome su pristigli dugovi na naplatu... mene je sramota više o tome da govorim, stvarno me je sramota. Verujem da to svi vide, ne samo ja, to vidi i to neartikulisano javno mnjenje i upravo to je ono čega se ja bojim. Kako će to javno mnjenje, kad se jednoga dana nešto artikuliše, kad ga neko izmanipuliše, kako će taj svet da reaguje, šta će da nam se dešava? Hoće li nam biti isto kao u Grčkoj? Hoćemo li imati neki novi populizam, ono, antibirokratsku revoluciju? A za to što je moguće da se desi bićemo odgovorni upravo mi koji smo imali iste bazične ciljeve – evropsku integraciju. Demokratska stranka svojim ponašanjem – naročito Boris Tadić i njegova kamarila u tom kabinetu, odnosno Vuk Jeremić, koga ne želim da spominjem kao posebnu osobu, izdvojenu od Borisa Tadića, jer je potpuno besmisleno, a i neukusno izgovarati ime Vuka Jeremića, a ne videti da iza te politike stoji Boris Tadić – oni pokazuju da pod evropskim integracijama podrazumevaju da ulazak u Evropu bude takav da mi svima pretimo prstom i govorimo kako su bezobrazni pošto nam postavljaju uslove, pošto nas neravnopravno tretiraju, da se svađamo sa susednim zemljama i da imamo nikad lošije odnose sa Hrvatskom, Bosnom, Makedonijom, Crnom Gorom. Mi ćemo biti krivi ako ne kažemo ono što je krajnje vreme da se kaže – ne, mi nemamo zajedničke ciljeve! Demokratska stranka, odnosno Boris Tadić i njegovi sateliti bliži su sada politici naprednjaka nego onome za šta smo na kraju krajeva svi mi glasali. Nemamo mi svi isti cilj, to je definitivno.

Mene užasno zabrinjava što mi više uopšte ne čitamo novine, mi ne znamo šta se dešava, niti mislimo da će nešto što se pokrene u medijima kao značajno, odnosno trebalo bi da bude značajno, stvarno i da postane značajno i da će da se rešava, ne samo institucionalnim putem, nego i putem određenih pritisaka od strane, na primer, nevladinih organizacija, intelektualaca, pojedinaca. To smo sve imali, sve vreme smo imali te električne zečeve, ljude koji su iskakali iz nekog konsenzusa koji vlada i koji su nametali određene standarde i pomerali stvari napred. Čini mi se da u poslednje vreme toga više nema i da među političkom elitom – postoje naravno bitne razlike u njihovim, naročito javnim, nastupima – postoji i konsenzus. Konsenzus oko načina rukovođenja državom, dalje feudalizacije, a sve više i oko ulaska u Evropsku uniju. Možda će radikali malo da talasaju i ove razne grupe... Ne znam kako će DSS da se ponaša, ali što bismo se plašili DSS kada imamo na našoj strani naprednjake koji su postali prihvatljivi svugde. Maja Gojković je velika carica, svi je cene, svi je poštuju, nema tu šta, svako ko drži do dobrobiti Srbije zna da moraju da se poštuju te vrste promena.

Bilo nam je lako za vreme Koštunice, optužiš Koštunicu i super, i onda se glasalo za Tadića kao manje zlo. Sad više nemaš ni manje zlo, to je taj problem. Opet moram da izdvojim LDP, drukčiji je, ali izjava o promeni SPS nabolje im ne ide baš mnogo u prilog, i ja se pitam koje su to ciljne grupe kojima se te stranke obraćaju. I da li uopšte stranke razmišljaju o novim izborima, da li se trude uopšte da opravdaju poverenje tih ljudi koji su glasali za njih. Jer, jedno je politički pragmatizam, ne možemo da budemo čistunci, to je meni savršeno jasno, ali ako politički pragmatizam postane dominantna vrednost u društvu, i to politički pragmatizam tog tipa da se zapravo nidopaštavaju birači, e, onda smo u problemu. Do sada sam uvek znala šta je to što treba da se desi da bi se krenulo na bolje, a sada ne znam da li me veći užas spopada od ideje da padne Vlada ili od ideje da Vlada opstane. Jer, ako opstane, osećam se kao taoc jedne politike koja sigurno nije dobra, a s druge strane, ako padne, osećam se odgovornom – čoveče, pa ja lajem protiv Tomice Milosavljevića, pogledaj, pada Vlada, G17 Plus, a ko će da nam dođe? Naprednjaci, Brana Crnčević, Oliver Antić? Pa, ne, ne, ja to ne bih preživela! I sada, eto, pristajemo na svaku varijantu. Čitamo po novinama šta ima da nam kaže Suzana Grubješić ili Tomica Milosavljević, pa se stalno smenjuju i stalno nam objašnjavaju iste stvari, stalno nam uvijaju u oblande svoj politički pragmatizam najprizemnijeg nivoa. I ti vidiš da oni znaju da mi znamo da oni to pričaju zato što pokrivaju sebe, i mi znamo da oni pričaju zato što pokrivaju sebe, i tu zapravo nema više nikakvog razgovora, nema pomaka napred. Srbija stagnira, a stagnacija je za Srbiju propast.

Mene neki prijatelji koji žive u inostranstvu pitaju „je l' se to nama čini ili je u Srbiji sve do te mere trulo da se više ništa ni ne dešava?“. Nema sad tog događaja koji mene može da pokrene i motiviše, nema, upravo zbog mogućih posledica. Da li želiš da padne Vlada? Ne, ne želim da padne Vlada. Da li želim da se ljudi pobune? Ne, ne želim ni to, plašim se i toga. Šah-mat situacija je, mislim, prilično teška, a mi smo svi potrošeni i izduvani baloni. Šta će biti sada sa tom krizom koja nastane, šta će biti sa ovom sirotinjom, šta će biti sa ljudima koji su na dnu, šta se dešava kad se taj svet pokrene, ako se taj svet pokrene? Šta se dešava? Šta mi tu radimo? To mi sve deluje toliko katastrofično da ponekad odbijam da mislim o tome. Teško je, u stvari, živeti u državi u kojoj vidiš da stvari ne idu kako treba, a opet, nisu ni do te mere napete da moraš da bežiš. A ništa se ne dešava – a bilo šta da se desi, znaš da će biti samo gore. Znam da ne postoji recept, ali gde su svi ti pametni ljudi, gde su sve te individue, ako to više uopšte postoji, koje mogu nešto korisno da kažu, da ponude neka rešenja, da se otvori neki razgovor na tu temu? Ne znam, nemam rešenje, a nemam više ni entuzijazma, i čini mi se da ni ljudi oko mene nemaju entuzijazma. Šta sad znači ne rešiti pasoše? Opet smo njihovi taoci sa tim pasošima. Ja samo hoću da imam pasoš i hoću da budem građanka države u kojoj neće glavni problem biti imbecilnost i nesposobnost i lukrativnost, idiotizam, ne znam kako to da nazovem, političke elite u Skupštini koja nije u stanju da donese zakon o pasošima. Oni jadni, nikakvi političari desetorazrednog karaktera koji su se našli u tim poslaničkim klupama – mislim, ono svet nije video, onu garnituru! – oni demonstriraju tako svoju moć nad tobom, i oni imaju tu moć, a ti ne znaš čega se više bojiš, jer se te njihove moći ne bojiš, čini ti se, kad bi je video dunuo bi je, znaš, onako, i nju, i sve njih koji prave te kombinacije. A s druge strane, bojiš se upravo reakcije kod ljudi, izazivanja gneva, jer šta onda, koje je rešenje posle toga? Niko ne želi nikakav građanski rat, ne želimo Grčku, ne želimo nasilje...

Svetlana Lukić: Kod nas ne bi bila Grčka.

Biljana Kovačević-Vučo: Bilo bi gore, i zato ne smeš da praviš ni strašan pritisak, ne smeš sebi da dozvoliš ni da budeš gnevan, ni ljut. I tako, hajde, pusti ih da izglasaju zakone 20. decembra, neka nas zezaju, neka demonstriraju svoju moć, samo da ljudi ne polude i da ne krenu sa močugama na njih ili nekim vatrenim oružjem, ili da svaki taksista koji je frustriran zbog dozvole, ili svako ko je frustriran zbog urbane mafije, ne krene da izravnava svoje račune. To je katastrofa, u tome se ne vidi se izlaz, a oni se mnogo igraju time. I onda gledaš te poslanike koji samo demonstriraju svoju moć, a ta moć je jadna moć u jednoj državi koja propada i u kojoj je nezadovoljstvo ljudi tako veliko. Ono jeste izduvano, nije napumpano u ovom trenutku, ali ništa lakše nego napumpati ga, ništa lakše. I, šta posle? Da li neko u ovoj državi ima izlaznu strategiju? I da li Boris Tadić kao predsednik države u svom kabinetu, okružen svojim saradnicima, zaista ima sindrom Marije Antoanete, pa ne želi da vidi šta se dešava, zamišlja da to sve ide svojim putem zajedno sa tim njegovim desnim eksponentom Vukom Jeremićem? Da li oni zaista ne vide šta se dešava? Koja je njihova izlazna strategija? Šta je to? To meni više uopšte nije jasno.

Kako sad da se pravi alternativa u Srbiji? I za vreme Miloševića, i za vreme Koštunice postojalo je nešto za šta se veže, neko nešto kaže, pa se ti strašno obraduješ, tu ima ljudi koji su normalni, koji misle... Ali više nema ni toga. Slušaš Peščanik, čitaš novine – mislim, šta radiš u stvari, nije mi jasno. Za svaki medij u ovoj Srbiji tačno znaš koju političku opciju ima i ko stoji iza njega. Pa, odlazak Borisa Tadića na sahranu Alekseja, na primer, to se prezentuje kao državna vest, a to je privatna stvar. Ima pravo predsednik države da ode na sahranu, ali to je nama bila udarna vest bila. Mi se do te mere dodvoravamo Rusima da je to evidentno – ma, evidentno je da su oni odustali od politike Evropske unije i to je ovaj mali, takozvani ministar inostranih poslova sasvim jasno i glasno rekao i stekao je popularnost, on je najpopularniji političar. Eto, u tome je stvar, preko toga se testira javno mnjenje. Rusija, Rusija, Rusija, mi se stvarno okrećemo ka Rusiji i to je ono što mene užasava, taj despotizam i ta koncentracija vlasti.

Svi smo se mi podsmevali Borisu Tadiću što on izigrava neku vlast, a on je, čovek, zaista koncentrisao svu vlast, on je mrtav-hladan, on kaže, bez ikakvih posledica, da će smenjivati sve članove Vlade, on na svoj način imitira Putina, kao, pogledajte kakav sam, lajte vi samo, ali ja ću da smenjujem članove Vlade. I svi znamo da će on smenjivati članove Vlade i pitam se kako članove Vlade i tu Demokratsku stranku više nije sramota, da tu najveću stranku toliko srozaju. Pa, da li ima nekog autonomnog čoveka tamo koji će da kaže: aman, bre, dosta, ljudi! On tamo preti, ja ću da izbacim ovoga, ja ću da izbacim onoga, ja kao predsednik, ja kao predsednik stranke... Pa, čoveče, to je balkansko-srpska imitacija Putina, to je katastrofa. A Evropska unija, ona je nešto kao rezervna varijanta. Sigurna sam da postoje među poslanicima, članovima i biračima Demokratske stranke ljudi koji iskreno, autentično žele i sve bi uradili da uđu u Evropsku uniju, ali vlast je koncentrisana kod čoveka koji ne želi u Evropsku uniju, a to je Boris Tadić; Vuk Jeremić je potpuno nebitan, on je samo izvršilac određenih radova koje Boris Tadić nije u stanju da izvede. I opet kažem, pobedio je Dobrica Ćosić, to je taj takozvani evropski put Dobrice Ćosića koji nikad nije bio evropski, i njega oličava Boris Tadić, koji bez ikakvog stida, srama i protivustavno koncentriše celu vlast u svojim rukama. Ali pošto Boris Tadić ne deluje kao tip autoritarnog čoveka, poput Putina, mi se malo smejuljimo, jer, eto, jadna je Srbija u kojoj je Boris Tadić prigrabio svu vlast pored svih nas ovako genijalnih. Ali on to jeste uradio.

Bojim se da će sada da dođe ona situacija kada će svi ljudi koji su bili hrabri i lično angažovani reći: e, pa sad je bilo dosta, svi se ugrađuju, hoću i ja da živim i da preživim, ako imam tu sreću kao Iljfi i Petrov, teško je zamisliti da postoji takav gadan grad kao što je Pištislav, ali on postoji i s njim treba računati. Tako će da bude i ovde, teško je zamisliti da je nama baš pripala ta sreća, gadna sreća da živimo u ovakvoj zemlji kao što je Srbija danas, ali kad je ona takva, s tim treba računati. Dakle, daj da vidimo kako ćemo da se namestimo i da bolje prođemo, jer se entuzijazam koji je postojao pretvorio u budalaštinu, u stvar za ismevanje, ljudi ti se smeju. A ljudi moraju da vode računa o svojim porodicama, o svojoj poziciji, moraju da vode računa o starosti, žele da prežive, pa ne mogu da budu aktivisti celog života. Bojim da će sve veći i veći broj ljudi da se pasivizira, i to upravo intelektualaca kojih mora da bude. Uvek je Srbija imala veliki broj intelektualaca koji su odlično govorili, fantastične knjige pisali, fantastično promišljali to što se dešava u Srbiji. Ali danas imamo politiku ispuštenih guma. Automobili su najnoviji modeli, ali gume im ne rade, ne možeš ni da ih popraviš, ne mogu da se pokrenu. Tako je i to bogatstvo koje je postojalo u Srbiji počelo, putem kompromisa i raznih drugih oblika prilagođavanja, polako da nestaje sa scene i bojim se da će Srbija zapravo da ostane i bez tih angažovanih, pod znacima navoda, intelektualaca, koji su uvek davali jedan drugi ugao i zbog kojih si se radovao što živiš u Srbiji. Poznajem dosta ljudi koji zaista više ne žele da se mešaju i uradiće sve da prežive ovaj period u Srbiji, prema jednom opšteprihvaćenom konsenzusu, ne samo kod nas, nego i od strane međunarodne zajednice. Samo da Srbija ne bi talasala i da ne bi bilo još gore...

Gotan Project - Celos

Svetlana Lukić: Na kraju Peščanika čućete Svetlanu Slapšak. Svetlana je profesorka na Institutu za humanističke studije, prvom ljubljanskom privatnom postdiplomskom fakultetu. Ove nedelje je bila u Beogradu, gde je govorila na skupu o Jugoslaviji u Centru za kulturnu dekontaminaciju. I dok sam se ja preznojavala na promociji Peščanika na Palama, Vuković je levičarila sa Svetlanom Slapšak.

Svetlana Slapšak: Pre nekog vremena me zvala jedna holandska novinarka, TV-autorka zapravo, koja hoće da snima dokumentarni film o Jugoslaviji, o dve strane rata sada, i zamolila me da joj pomognem da nađe te dve strane rata. Ja sam pitala na koje dve strane rata misli i ona mi je rekla „pa, na one koje su bili protiv Nemaca i ove druge koji su trpeli posle“. I onda mi je objasnila koliko su trpeli posle, i sve ostalo, što ja vrlo dobro znam jer živim u Sloveniji. Vađenje kostiju je bilo popularno skoro četiri godine, manje-više dva puta nedeljno na televiziji, i ja sam joj odgovorila, pošto se u meni naravno akumuliralo mnogo iracionalnog besa, „jeste vi u Holandiji imali javnu debatu između onih koji su za spasavanje Ane Frank i onih koji su protiv, odnosno za denunciranje porodice Frank, pa neka se u javnoj demokratskoj debati suoče dva mišljenja“. Ona je na to zanemela.

Kolonijalna reinvencija Jugoslavije je do te mere napredovala i do te mere je danas opasna da mi moramo smatrati svojom dužnošću da ponovo uzmemo Jugoslaviju u ruke, možda ne kao politički projekt, ali svakako kao naučni projekt. S jedne strane, to je sigurno otvaranje Pandorine kutije, toga sam svesna, jer sam veći deo svog aktivnog života provela takoreći rušeći bivšu Jugoslaviju, sa određenim posledicama i cenama koje sam platila, smatrajući da onakva kakva je može da se popravi. Drugi su smatrali da ne može da se popravi, a danas smo sa rezultatom koji uglavnom svi vidimo – propast Jugoslavije se više ne upisuje u lokalne i regionalne pojmove. Ona se mora upisati u dekolonizaciju i kolonizaciju i krizu kapitalizma, jer drugačije rešenje ne može da se misli. U nekom smislu, paradoksalno, kriza kapitalizma nam pomaže da revidiramo Jugoslaviju, odnosno da rekonceptualizujemo Jugoslaviju. A zašto mislim da je nostalgija tako negativna? Zato što se iz depresije i očajanja i, zapravo, jedne melanholične filozofske misli uglavnom reinventira ono što je u nekadašnjoj kulturi bilo najjednostavnije, najvidljivije i, ja ću se usuditi da kažem i taj termin, najkičastije. Obnova partizanstva na nivou abažavanja novih heroja stripova ili nošenja uniformi o proslavama, ili pevanja partizanskih pesama sa babama i dedama je naravno emotivno zadovoljavajuće, ali kognitivno uništavajuće. Ja sam duboko uverena da nova konceptualizacija Jugoslavije mora da se odrekne toga, da konačno prestanemo da patimo za Buco-sirom i Gavrilović-paštetom, uostalom, imamo je, nije nestala, neke druge stvari jesu.

Dakle, na tom nivou svakodnevice treba da se odreknemo kristalizacije svakodnevice u šećeru i da primenimo jedan drugi model kristalizacije, isto toliko transparentan koliko i šećer, ali zdraviji za naša tela i naš duh. Ta druga vrsta nostalgiije značila bi pre svega legalizaciju žala za Jugoslavijom, legitimizaciju, ne legalizaciju, legitimizaciju u intelektualnim krugovima. Dakle, da je dozvoljeno žaliti za Jugoslavijom i njenim realnim dostignućima od kojih su neka direktno upisana u današnju svetsku krizu kapitalizma, kao što je jednakost, kao što je pravo na rad, kao što je zdravstvena zaštita, kao što je jednakost rodova i tako dalje. Dakle, taj žal treba legitimizovati. Drugi aspekt upotrebe i, ako hoćete, dekonstrukcije nostalgije jeste naravno vrlo praktično pitanje: zašto da uništavamo terapiju koja je tako uspešna, posebno za nas matore? Pa, upravo zato što se apsolutno ne sme prihvatiti stereotipizacija koja je dovela do katastrofalnih posledica onoga trenutka kada se reciklirala u novopečenim medijima. Dakle, tu opasnost treba po svaku cenu izbaciti. A treće bi bilo ponovno otkriće filozofije sreće – nisam toliko luda za Ernestom Blohom i njegovom revalorizacijom Karla Maja, ali mi je jako stalo do francuskih misliteljki 18. veka i njihove konceptualizacije sreće, privatne sreće. Gospođa Emili de Šatle, koja prevodi Isaka Njutna sa latinskog na francuski, ljubavnica je Volterova i nalazi sreću, i opisuje svoju svakodnevnu sreću terminima filozofskog zadovoljenja onoga što inače radi, a to je matematika i prevođenje sa latinskog. I konačno, ja mislim da je rešenje za nostalgiju to da se dislocira, da se premesti, da se premesti u jedno novo područje koje nije dovoljno istraživano, premda ima sjajnih primera u postjugoslovenskim kulturama. Mislim da nostalgija ne može biti ugrožena i ne može ugrožavati druge, jedino ako je smestimo u smejačku kulturu, koja u ovim krajevima nikada nije bila dovoljno razvijena, a sada bi mogla biti razvijena, jer raspadnutost institucija to u velikoj meri dozvoljava.

Kriza je uveliko već došla u siromašnija područja Evropske zajednice, udariće, ja mislim, u sam centar relativno brzo i imaćemo situaciju u kojoj će današnje plemenito pokrivanje banaka morati ipak da se pretvori u nešto drugo, jer sada države plaćaju banke i kapitaliste da otpuštaju radnike. To će se morati ozbiljnije misliti, i ja sam duboko uverena da će jedan od mogućih izlaza iz celokupne krize biti verovatno novo mišljenje socijalizma. Odnosno, bilo kakvoga sistema u kome će se na nov način, popravljen, korigiran, kako god hoćete, misliti jednakost, omogućavanje istih uslova, borba protiv najcrnje globalne sirotinje, nemogućih uslova i svega ostalog. Ne može drugačije, stvarno ne vidim budućnost kapitalizma u ovome što se događa, nema je. I u tome smislu, naravno, misliti Srbiju se mora drugačije, ona se prosto danas utapa u jednoj mnogo široj slici. Ja za to stvarno nisam stručnjak, polovinu argumenata koji se iznose uopšte ne razumem, ali sasvim sigurno razumem da se države strašno trude, počev od Amerike, koja se tim poslovima nije ranije bavila, da spasavaju najveće, što mi se stvarno čini potpuno ludim. I glasovi u Americi su mnogobrojni – pustite ih da potonu, izgubiće posao strašno mnogo mladih menadžera?, pa, neka ga izgube, bolje da oni izgube nego oni koji će bez posla izgubiti i život. Nameću se rešenja koja svet više ne može da prihvati. Ako je zaista kriza takva, ako će zaista se desiti svima, onda se što pre mora misliti na globalna rešenja. Tako da u svojoj potpunoj ekonomskoj naivnosti, ako hoćete, u svom potpunom amaterizmu, ja zaista mislim da je trenutak da se misle veliki društveni projekti, a ne da se spasavaju banke i kapitalisti koji su bili nerazumni dugi niz godina, pa im sad treba pomoć da oni prežive. Razvijeni svet je organizovan tako da će bogati biti zaštićeni u svojim tvrđavama, sa svojim lekovima, rezervama hrane, skloništima, mogućnostima da pobegnu prvi gde treba i tako dalje, oni su već osigurani, tako da se ne bih naročito brinula za psihičke nesreće koje će doživljavati kada se slomi ova ili ona berza. Problem u vezi sa krizom postavlja se na sasvim drugom mestu, a to, naravno, na velikim političkim telima uopšte ne čujete, prosto je cenzura takva da nikome ne pada ni na pamet da kaže da bi se društveni odnosi morali menjati.

Svetlana Vuković: Da, naši liberali bi se tu jako naljutili...

Svetlana Slapšak: Baš me briga, čujte, stvarno, liberali i treba da budu u potpunome šoku. Mene nimalo ne zadovoljava to što veoma omatoreli Grinspen kaže „pa, možda baš nisam bio u pravu“, za boga miloga, umesto da se odmah povuče u manastir i da dâ sve svoje bogatstvo sirotinji. To su rešenja koja se sada pojavljuju. Meni je jako žao, ali institucije i bogataši bi sada trebalo da se ponašaju sasvim drugačije, a oni to očigledno ne nameravaju. Nego, u prvoj fazi mi svi treba da samo potpuno hipnotisani i da se bavimo time kako su bogati nesrećni, jer se berze drmaju i ne znam šta sve pada njima na glavu. Who cares? Dolazi druga faza koja će biti nešto ozbiljnija, treba se bojati krvavih obračuna, revolucija, smenjivanja vlada i tome slično. Pitanje je tu ko treba čega da se boji. Oni koji nemaju ništa da izgube – da vas podsetim, citiram jednu poznatu pesmu, kao i neke poznate stavove nekih zaboravljenih teoretičara – oni koji nemaju šta da izgube biće u relativno boljem položaju u prvome trenutku, ali, kažem, bogati deo sveta već ima jako mnogo razvijenih mehanizama da se zavije u nekakvu fazu zamrznutog preživljavanja dok svi ostali ne izginu. I to je jedno od rešenja.

Svetlana Vuković: Kako se objašnjava to da u Grčkoj, istina, retko bude ovakvih nereda, ali kad buknu, onda praktično ne mogu da se zaustave?

Svetlana Slapšak: Naravno da ne mogu da se zaustave zato što je mnogo različitih organizatora i interesenata. To je tradicija ulične pobune koja je u Grčkoj dobra, stara, utemeljena, uhodana, ja sam takvih videla ne znam koliko puta. Mogu se setiti jednoga događaja iz ranih osamdesetih godina kada je jednu devojčicu od 17 godina, koja je raznosila komunističke letke u dvorištu neke fabrike, šofer koga je vlasnik uputio jednostavno smrskao o zid autobusom. To se desilo u podne, u 12 sati, sećam se vrlo dobro toga dana. U 5 popodne istoga dana na atinskim ulicama je bilo više od milion ljudi. Savršeno organizovanih, sa redarima koji su imali trake, sa odeljenjima protestanata, manifestanata sa sloganima napisanim na platno sa sve rupama da ne bi vetar razdro to platno i plastiku, sve je to bilo u 5 sati organizovano. To ne možete zamisliti ni u Parizu, koji je drugi veliki grad u kome se stvari vrlo brzo i jednostavno organizuju u velikim dimenzijama. To je u Grčkoj mogućno, oni imaju tu praksu i zato za mene nikakvo iznenađenje nije bilo – ubili su dete, šta god da se desilo, slučajno ili ne, naredne večeri su već anarhisti počeli da pale, narednoga dana su komunisti organizovali demonstracije, trećeg dana su se već i socijalisti, koji su videli da je tu i njihov interes, dodatno organizovali. Tu nema milosti, to je aparat koji je tako dobro podmazan, tako savršeno uigran, da vi zaista možete bilo gde u Grčkoj u  bilo kom trenutku napraviti masu koja vam je potrebna.

A njima je sada potrebna masa, prvo da sruše Vladu, to je osnovni zadatak. A onda, zaista ima još jedan element u svemu tome što se događa – to je pobuna najsiromašnijih, jer su u Grčkoj već počeli, i to daleko dublje i daleko drastičnije, da se pojavljuju znaci krize. To su mi rekli ljudi koje poznajem, da već uveliko propada strašno mnogo sirotinje, da je proces uveliko krenuo nizbrdo, tako da se to mora razumeti u kontekstu u kojem se događa. Verovatno će srušiti Vladu, a koje će rešenje biti ja ne znam, jer već skoro deset godina imamo mrtvu trku između dve porodice, Papandreua i Karamanlisa, Karmanlida i Papandreuida, koji vode svoju politiku.

Najvažnije i najbolje promene koje sam ikad videla u Grčkoj bile su promene u diskursu. Kada je diskurs postao dobar, kvalitetan, sa pametnim zamislima, onda se probudila i mašta političara, mobilisani su ljudi i tako dalje. Reći ću vam jedan paradoks – meni se čini da je Grčku Srbija ubila u toj odvratnoj, histeričnoj izmišljotini o srpsko-grčkom prijateljstvu i o mržnji prema svemu što je drugo, a posebno muslimanima. Grčka je jednostavno pojednostavila svoj javni govor. Siromašenje misli direktno dovodi do ubistva, zaglupljivanje direktno vodi u ubistvo drugog, a zaglupljivanje je proces koji mediji dosta lako i jednostavno izvode, kada jedanput više nemaju šta da kažu. I to je to, bojim se da se zaista isti proces desio i u Srbiji i u Grčkoj, a u Grčkoj se desio pod uticajem novog izmišljenog prijateljstva sa Srbima, koje nije dovelo do toga da nemate vizu za Grčku, da vas podsetim. Ali, šalu na stranu, stvarno se bojim da je taj paralelan primer gubljenja komplikovanosti govora ključan, prvo za zaglupljivanje, a posle zaglupljivanja odmah ide agresija. Bojim se da su posledice tog zaglupljivanja strašno duge u Srbiji. Samozaglupljivanje je izvedeno između 1986. i 1987, više nije bilo ni potrebno, sve što je trebalo da se kaže u Srbiji da bi se ljudi zaglupili rečeno je tada.

Situacija u socijalizmu se promenila utoliko što institucije stavljaju ljude na položaje, ne biraju ih same institucije. To je, izvinite, promena koja je dosta radikalna, u tome smislu bi nekakva politika vrhunske vlasti, onih koji su na samom vrhu, morala da bude usmeravanje tih institucija. Zašto se tu ne poštuju nekakvi osnovni evropski kriterijumi, ja ne znam. Ako jedna stvar funkcioniše u Evropi, onda to jeste neprekinuto sporazumevanje vlasti sa institucijama koje označavaju učenje, obučavanje, vaspitanje i na kraju krajeva, i propagandu, odnosno medije. Ta komunikacija postoji – e, a ovde ne postoji. Moram priznati da ne razumem zašto, ali sasvim je sigurno uspela medijska manipulacija po kojoj su oni koji stalno govore o odgovornosti, o ratu, smešteni u nišu za divlje životinje. Bojim se da su to ključne greške najviše vlasti i njihovog uticaja na promenu javnog govora, za to ne može da bude odgovoran niko drugi nego onaj ko je najviše plasira.

Svetlana Vuković: Da li je Vuk Jeremić tako vidljiv spolja kao što je nama vidljiv iznutra?

Svetlana Slapšak: Slušala sam ga nekoliko puta i moram priznati da nisam primetila nikakvu bitnu razliku između njega i, neću da kažem uvredljivu reč, ali ogromne populacije mlađih političara danas u svetu koji se ne odlikuju ničim drugim sem svojom odanošću onome ko je viši. To je prosto tip koji je sada postao aktuelan. Videla sam ih na slovenačkoj sceni, ljude koji sa strašću brane svoju potpunu zavisnost od nekoga ko je iznad njih i to je jako žalosno. Premda kod Jeremića, ako ništa drugo, imate jedan novi kvalitet, čovek govori jezike i to dobro, vrlo lepo i to je vrlo dobar element. Ali, kada ga slušate kako govori o stvarima  kao što je kosovski problem, koji ja mislim u Srbiji ne bi trebao više da postoji, u čemu je više problem? Imamo nezavisnu državu sa kojom treba ustanoviti pametne odnose da bi se eventualno uticalo na zaštitu manjina, i to je to. Ali sve dok se zadržava jedan tip govora koji je zavisan od više vlasti, šta hoćete da se desi? Ništa. Videli ste isto tako veoma mladog hrvatskog ministra za spoljne poslove, čovek bi na osnovu mladoga lica rekao da će nešto da se promeni, ali ništa se ne menja, samo je još veća apsolutna vernost onome ko je iznad. Prevara je mlado lice, vi biste očekivali mladoga čoveka da unese nekakvu novu ideju, a jeste li je možda primetili? To su naše zablude i naši stereotipi, evo, fino, mlad čovek, pa ćemo sad nešto...

Znate, jedna stvar je dosta ključna u modernoj Evropi, u modernom svetu, i to upravo sada sa krizom, a to je što ne moramo više dovoditi u direktnu vezu ono što govore političari i ono što se zaista dešava, to više nije povezano. Taj jezik se sve više odlepljuje, njihov način upravljanja sudbinama većine, čitavih naroda, postao je manje relevantan sa krizom, a to može da dovede do dobrih posledica. Ako se sećate Montija Pajtona, jedna divna epizoda iz one prve serije sedamdesetih godina bilo je dovođenje ministra u studio. Ministar počinje da objašnjava neku vrlo važnu stvar, a spiker se okrene drugome koji sedi i kaže „dok ministar govori mi ćemo...“, kaže neku potpuno trivijalnu, besmislenu stvar. Da, dok ministar govori – u tom smislu mi živimo u svetu u kome treba revidirati situaciju dok ministar govori. Ali to se, žao mi je, ali to se može jedino putem medija.

Svetlana Vuković: I mene mnogo iznerviraju, mnogo su glupavi...

Svetlana Slapšak: A gde su pa pametni, izvinite, možda poznajete svetsku državu u kojoj su političari pametni, razumni i znaju kako da se ponašaju? Pogledajte Island, zemlja se raspada, ja prosto ne verujem da savremeno parlamentarno organizovanje politike onako kako ga znamo više odgovara zahtevima sveta, ne odgovara više nigde. I ta stvar sa parlamentarnom demokratijom i demokratijom uopšte – mora isto tako jedanput da se nađe neka dobra igla da to pukne. To ne ide više nigde. Imali smo trenutak, jedno veče nadanja, slušali smo fantastičnu retoriku Baraka Obame, to je zaista bilo briljantno, to je najbolje u američkoj tradiciji, tako nešto dobro davno nisam slušala. Jedno veče – i dovoljno. Šta će biti dalje nije bitno, ali, prosto, naučimo se da oni ne mogu više da vode politiku, da svet zahteva neka potpuno druga rešenja. Znate, modeli koji se nude jesu tihe revolucije, srednje revolucije, burne revolucije, to je ono što se nudi kao dosta predvidljiv model. Bojim se da u drugim terminima više ne može da se misli o budućnosti. Evo nas opet na velikim temama, kuku mene, to najviše mrzim... Najviše volim finu malu analizu, a ne ovo...

Svetlana Vuković: Šta vi tamo predajete, držite neke kurseve, kako to...?

Svetlana Slapšak: Kako to izgleda? Predajem od 5. novembra do 23. decembra svaki dan, u 12 sati imam kurs na srpskom jer su to moji studenti zahtevali, takva je mešavina. Kurs se zove Invencija Balkana od antike do danas. Od 15 do 18h imam kurs na engleskom koji se prvo zvao Uvod u feminizme i feminizmi pre feminizma, a sada je Film, TV i pozorište i žene. To je pet puta nedeljno, a jedanput nedeljno još imam kurs Balkanske žene na slovenačkom. Tako to izgleda, šta da vam kažem.

Svetlana Vuković: Dobro je, znači revolucija, ili šta?

Svetlana Slapšak: Bojim se da sledi veoma ozbiljno premišljanje ozbiljnih promena, ako hoćete vrlo učtiv način za revoluciju, da. Na kraju krajeva, Evropa ima model welfare state koji je napustila već početkom osamdesetih godina, neke od tih mera će morati da se vrate. U Engleskoj su već počeli sa nekim takvim merama, prosto potkupljivanja, pomaganja stanovništva. Nadam se da to nije samo predbožićna akcija. Za to vreme jedna trećina sveta to već uspešno izvodi – umire od gladi i bolesti, ali nikoga nije briga, i to je deo krivice koji će nam se lupiti o glavu, takozvanoj Evropi. Ali se sada situacija promenila, jer je strašno mnogo mladih ljudi otišlo levo. Mene uopšte ne zanima kako, neki direktno imitiraju crvene marame i folklor, a neki ozbiljno misle u terminima trećega sveta, ponovo čitaju stare leve teorije, tako da situacija uopšte nije nezanimljiva. To je zaista potpuni preobrat, jer to rade mladi. Još uvek, naravno, postoji čitava serija privilegovanih desnih budala koji će tvrditi da je demokratija u tome da se levica zaboravila za sva vremena. Neka ih...

Svetlana Lukić: Bila je ovo Svetlana Slapšak, i još jedan Peščanik, doviđenja.

 ►Anomija - I deo (Dubravka Stojanović, Vesna Pešić)