Kovačević protiv Stajnhauera, Srbija protiv Sjedinjenih država, državna tajna protiv poreskih obveznika, ili?

Davno nije bilo medijskog slučaja koji je otvorio tako mnogo pravnih pitanja, na osnovu tako malo činjenica, a mnogo nagađanja, kao što je vest o navodnoj odluci Vlade da isplati milion dolara – nije baš jasno čijih i kome, iako je izvesno povodom koga. Predstaviću pravna pitanja, uz rizik da budu zasnovana na neizvesnim činjenicama.

Prvo. Ima razloga za sumnju da je Miladin Kovačević, državljanin Srbije u tuči teško telesno povredio Brajana Stajnhauera, državljanina Sjedinjenih država, na teritoriji strane države (SAD). Ta povreda se u Srbiji i u Sjedinjenim državama kvalifikuje kao krivično delo. Zbog toga je protiv Kovačevića u SAD povedena istraga, pritvoren je, a potom, uz plaćanje kaucije pušten iz pritvora. Prema medijskim izveštajima, kaucija je bila propraćena oduzimanjem pasoša i pismenom garantijom konzularnog predstavnika države čiji je Kovačević državljanin. U tom trenutku protiv Kovačevića je tekao krivični postupak pred sudom strane države, a bilo mu je omogućeno da se brani sa slobode.

Drugo. Sudeći po medijskim izveštajima, konzularni predstavnik Srbije u SAD je Kovačeviću izdao pasoš, a ima razloga za sumnju – i uz izvesnu novčanu naknadu – datu od samog Kovačevića ili njegovih roditelja. Posle izdavanja pasoša, Kovačević je napustio SAD i došao u Srbiju. U odnosu na konzularnog predstavnika Srbije, ako su iznesene činjenice tačne, ima razloga za sumnju da je izvršio bar jedno krivično delo, koje je u Krivičnom zakoniku Srbije (KZ) svrstano u krivična dela protiv pravosuđa, a u Srbiji nosi nazivpomoć učiniocu posle izvršenja krivičnog dela (čl. 333 KZ). Ista takva kvalifikacija postoji i u SAD.

Treće. Ako su okolnosti delovanja konzularnog predstavnika tačno predočene u medijima, ima mesta sumnji da je izvršio i još dva krivična dela – falsifikovanje isprave (čl. 355 KZ) i zloupotrebu službenog položaja (čl. 359 KZ).

Četvrto. Ako je istinita često ponavljana tvrdnja da je konzularni predstavnik Srbije izdavanje pasoša izvršio uz novčanu naknadu, onda bi bilo osnova da se sumnja da je on, ali i lice (lica) koje mu je naknadu dalo, izvršio/izvršili krivična dela primanja i davanja mita (čl. 367 i 368 KZ).

Peto. Pored toga što ima razloga da se sumnja da je konzularni predstavnik Srbije na teritoriji strane države izvršio bar jedno, a verovatno i više krivičnih dela, ima osnova i da se tvrdi da je povredio i ratifikovanu međunarodnu konvenciju. Prema Bečkoj konvenciji o konzularnim odnosima (ratifikovana Uredbom SFRJ 1966. godine – ratifikacija važi u Srbiji), konzularni predstavnik je dužan da, na osnovu čl. 55 st. 1 Konvencije, poštuje zakone i propise države prijema (u ovom slučaju, Sjedinjenih država), ali konzularni funkcioneri i konzularni službenici ne podležu nadležnosti sudskih i upravnih organa države prijema za dela izvršena u obavljanju konzularnih funkcija (čl. 43 st. 1 Konvencije). Da li je dotičnom konzularnom predstavniku Srbije prestala konzularna funkcija na osnovu čl. 25 Konvencije ili mu je samo naloženo da se vrati u Srbiju, nije izvesno. U svakom slučaju, danas se ovaj konzularni predstavnik, zbog svoje uloge u Kovačevićevom bekstvu iz SAD, nalazi u Srbiji.

Šesto. Protiv Kovačevića i konzularnog predstavnika, u Srbiji je pokrenuta istraga, na osnovu čl. 8 KZ, prema kojem krivično zakonodavstvo Srbije važi za državljanina Srbije i kad učini krivično delo u inostranstvu, ako se zatekne na teritoriji Srbije, što znači da se u Srbiji (ako su radnje koje se pripisuju osumnjičenima i u Srbiji propisane kao krivično delo), krivični postupak protiv osumnjičenih mora voditi. Sva napred nabrojana dela za koje ima razloga za sumnju da su učinjena i da se mogu pripisati Kovačeviću i konzularnom predstavniku (a, možda i trećim licima, npr. Kovačevićevim roditeljima) se gone po službenoj dužnosti.

Sedmo. SAD je tražila ekstradiciju Kovačevića, za njim je izdata međunarodna poternica, a da li je Srbija izričito odbila ekstradiciju, na osnovu činjenice da je Kovačević domaći državljanin (čl. 540 st. (1) tač. 1 Zakonika o krivičnom postupku /ZKP/) ili to nije izričito učinila, nije izvesno.

Osmo. Prema napisima u štampi i izjavama nekih imenovanih (i neimenovanih) članova Vlade, isplata milion dolara povodom „slučaja Kovačević“ proglašena je državnom tajnom. Srbija nema zakona o nadležnosti, uslovima i postupku proglašenja nekog akta ili radnje državnom tajnom. U toku je rad na zakonu koji bi za predmet imao ovo pitanje. U ovom trenutku na snazi je Uredba o kriterijumima za utvrđivanje podataka značajnih za odbranu zemlje koji se moraju čuvati kao državna ili službena tajna i o utvrđivanju zadataka i poslova od posebnog značaja za odbranu zemlje koje treba štititi primenom posebnih mera bezbednosti (Službeni list SRJ, br. 54/94), koja uređuje samo segment državne tajne koja se tiče odbrane. Neke elemente poslovne tajne uređuje Zakon o privrednim društvima. Sa druge strane, Krivični zakonik u čl. 316 st. 5 i 6 sadrži sledeće odredbe:

Državnom tajnom smatraju se podaci ili dokumenti koji su zakonom, drugim propisom ili odlukom nadležnog organa donesenim na osnovu zakona proglašeni državnom tajnom i čije bi odavanje prouzrokovalo ili bi moglo da prouzrokuje štetne posledice za bezbednost, odbranu ili za političke, vojne ili ekonomske interese Srbije ili SCG.

Državnom tajnom, u smislu stava 5. ovog člana, ne smatraju se podaci ili dokumenti koji su upravljeni na teške povrede osnovnih prava čoveka, ili na ugrožavanje ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije ili SCG, kao i podaci ili dokumenti koji za cilj imaju prikrivanje učinjenog krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor od pet godina ili teža kazna.

Dakle, državnom tajnom ne mogu se proglasiti podaci ili dokumenti koji imaju za cilj prikrivanje određenog krivičnog dela, niti podaci koji se tiču teških povreda ljudskih prava.

U ovom trenutku građanima Srbije nije poznato šta je bilo predmer debate i odlučivanja na sednici Vlade Republike Srbije. Da li je naknada od milion dolara o kojoj se govori imala za cilj prikrivanje učinjenog krivičnog dela, ili eventualno teških povreda ljudskih prava? O tome ništa ne znamo, a trebalo bi.

Pored ovih pravnih odnosa, „slučaj Kovačević“ obiluje drugim, naročito političkim pojavama. Kao i obično kad se pravni slučaj predstavi kao primarno ili isključivo politički, političke kvalifikacije se kreću po dugačkoj skali – od ocene da je Kovačević Srbin koji je prebio Amerikanca, pa zato treba da uživa posebne političke i pravosudne privilegije, do ocene da je nasilnik koji ne treba da uživa ni ona ljudska prava koja su priznata svima. Sve političke i medijske ocene, mogu se kratko kvalifikovati kao javni diksurs koji je poznat kao suđenje putem štampe.

Ono što je, medjutim, najmanje poznato jeste odnos države Srbije, oličene ovog puta u Vladi, i građana Srbije.

Šta se ne zna?

Da li milion dolara predstavlja naknadu štete države Srbije oštećenom Brajanu Stajnaueru. Ako je tako, da li Srbija isplaćuje naknadu zbog deliktnih radnji svog konzularnog predstavnika, što bi se moglo braniti tek pošto bi konzularni predstavnik bio pravnosnažno osuđen za određena krivična dela (po pravilu da država odgovara za štetu koju je prouzrokovalo lice koje je državni službenik). Ali, i u tom slučaju Vlada bi morala zauzeti jasan stav da će se regresirati za ono što je platila, od svog službenika koji je štetu prouzrokovao. Ili Srbija isplaćuje naknadu za štetu koju je prouzrokovao njen državljanin, što se ne bi nikako (pravno) moglo braniti. Budući da se ovaj stav ne bi mogao braniti, Vlada bi morala da objasni da li će se i u odnosu na Kovačevića korisiti regresnim pravom.

Da li milion dolara predstavlja naknadu štete SAD koju je državni službenik Srbije prouzrokovao time što je ometao vršenje pravosuđa strane države? Možda bi se u međunarodnom pravu mogao naći pravni osnov za ovakvu naknadu, ali valjalo bi znati kakav je to pravni osnov u pitanju.

Da li milion dolara država Srbija plaća oštećenom Štajhaueru da bi on pozvao organe gonjenja SAD da odustanu od zahteva za ekstradicijom i/ili zahteva za izdavanjem međunarodne poternice? Moguće je da pravo SAD sadrži pravni osnov za to, ali bi valjalo znati koji je to pravni osnov.

Iz kojih sredstava država Srbija plaća milion dolara? Da li su ih prikupili članovi Vlade među sobom, ili se radi o sredstvima budžeta, bez obzira na poreklo – sredstva poreskih obveznika, donacije ili krediti. Javnost bi to morala znati.

Po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, informacija od javnog značaja,jeste informacija kojom raspolaže organ javne vlasti, nastala u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti, sadržana u određenom dokumentu, a odnosi se na sve ono o čemu javnost ima opravdan interes da zna.

Javnost ima opravdan interes da zna koja prava kojih pojedinaca Vlada štiti i šta čini (plaća, daje, pregovara) da bi ta prava štitila. Da li Vlada štiti ičijepravo ili, pak, štiti nečije nepravo osnovni je podatak koji građani imaju pravo da znaju. Ako ga ne znaju, nema ništa od ustavne odredbe da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i da počiva na neotuđivim ljudskim pravima (čl. 3 st. 1 Ustava). Među kojima je i pravo svakog na potpuno i objektivno informisanje.

Peščaniku predlažem da od Vlade zatraži sve nedostajuće podatke, pozivajući se na čl. 15 Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Javnost ima pravo da zna, javnost ovo mora da sazna.

Peščanik.net, 21.02.2009.