Za vreme službene posete Španiji, predsednik Republike Srbije, pored uobičajenih, izrekao je i formulu koja je do sada bila u ekskluzivnom domenu Jeremića gena: “Jedina prepreka na putu ka EU je nefleksibilan stav Holandije zbog saradnje Beograda sa Haškim tribunalom.” Razlog za takav stav je holandska “nečista savest”, jer nije sprečen masakr u Srebrenici 1995. “Holandija se smatra odgovornom za tragične događaje u BiH i zato kažnjava demokratiju u Srbiji”, rekao je on (Danas,11. mart 2009).

Hajdemo redom.

1.      Holandija ima nefleksibilan stav zbog saradnje sa Haškim tribunalom, veruje predsednik. Holandija, međutim, veruje nešto drugo: da nema potrebne saradnje Srbije sa Tribunalom, jer mu Ratko Mladić još nije izručen. I nikakva diplomatska formula ne može da izmeni značenje tog stava.

2.      Holandija ima „nečistu savest“ zato što njene oružane jedinice nisu sprečile masakr u Srebrenici, dočim Srbija, sudeći po ovim formulama, ima čistu savest, iako je ne tako davno Međunarodni sud pravde u Hagu utvrdio: „Srbija je povredila obavezu da spreči genocid, na osnovu Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, u odnosu na genocid koji se dogodio u Srebrenici u julu 1995. godine“. (Videti tač. /5/ izreke presude MSP u Hagu u slučaju Bosna i Hercegovina protiv Srbije.) Za Holandiju, nijednom sudskom odlukom nije utvrđeno da nije sprečila zločin genocida, za Srbiju, jeste – upravo ovom odlukom. Holandija sama od sebe, bez sudske odluke, takoreći ničim izazvana drži da je odgovorna. Tako je to sa prezrelim demokratijama!

3.      Holandija se smatra odgovornom za tragediju u Srebrenici, pa zato kažnjava „demokratiju u Srbiji“. Kakva uzročno-posledična veza! Umišljeni vinovnik kažnjava nedužnu žtrvu. Tako je to u mladim, nezrelim demokratijama!

4.      Zaključak koji stoji iza ovih reči jeste da se Holandija „smatra odgovornom“, što i nije sporno, jer je njena Vlada pala, prihvativši političku odgovornost. Ali i to da se, po svemu sudeći, Srbija „ne smatra“ odgovornom. Nijedna Vlada u Srbiji nije pala niti misli pasti zbog utvrđene pravne odgovornosti Srbije za nesprečavanje zločina genocida. Zar samo naši političari misle da ne treba da pokažu da su razumeli (čak i ako nisu) da postoji razlika između političke vlasti i pravnog subjektiviteta države? Može se predsednik Republike smatrati distanciranim od Miloševićeve vlasti u vreme kad je počinjen zločin u Srebrenici (iako pretpostavljam da je svestan da njegovi koalicioni partneri istovremeno uspešno rade na rehabilitaciji dotičnog i na zaboravljanju prošlosti), ali ne sme ne znati da je Srbija pravna sledbenica Savezne Republike Jugoslavije i da je to pravno sledbeništvo dovelo do osude. Nije smeo zaboraviti da je svoju reč izgovorio u državi članici EU koja je proglasila 11. jul za dan sećanja na Srebrenicu.

5.      Jedan šef države ne sme zanemariti to da, osim pravne krivice postoji i politička, moralna, a i nacionalna odgovornost koja je nedavno navela (na primer) francuski Državni savet da prizna odgovornost države Francuske za deportaciju Jevreja u Drugom svetskom ratu, iako broj onih koji poput Le Pena (počasnog građanina Zemuna), podržavaju ili opravdava Petenov višijski režim, u današnjoj Francuskoj nije zanemariv i mogao bi uticati na nečiji budući mandat. Nikad pre (a, verujem da neće više nikad), ljudi koji sebe zovu Srbima nisu počinili ono što je učinjeno u Srebrenici. Predsednik ne sme biti užasnuti Jaspersov čovek iz mnoštva koji nije znao. Jer, verujem da je znao dok predsednikom nije postao.

Peščanik.net, 12.03.2009.