U Skupštini Srbije se upravo odvija rasprava o predlogu „Zakona o regionalnom razvoju“. Iako je naše zakonodavstvo skromnih kvaliteta, ovaj predlog je daleko ispod proseke, tj. vrlo je loš i štetan. Čudno zvuči i čudne su okolnosti u kojima se donosi, što budi podozrenje u namere vlasti.

Prvo što pada u oči je da Srbija nema regione, a treba da dobije zakon o regionalnom razvoju. Dakle, to je zakon o nečemu što ne postoji. Da se to ipak ne bi desilo, ovaj zakon uvodi regione. Dakle, pravi naslov bi bio „Zakon o regionima i regionalnom razvoju“. Vlasti očito izbegavaju da donesu zakon o regionima, pa njihovo uspostavljanje švercuju u aktu u kome nema mesta tom poslu. Iako u predlogu Zakona o regionalnom razvoju uvodi 7 regiona (Region Vojvodine, Beogradski region, Region Kosova i Metohije, Zapadni region, Istočni region, Centralni region i Južni region), nema mape da se vidi kako to izgleda. A mape nema, jer će Vlada tek odlučiti kako će regionalna podela izgledati. Procedura dostojna banana republike. Imena regiona su biseri. Tri se zovu po svom imenu, a četiri prema strani sveta.

Lošu proceduru prate loša rešenja, a među njima je glavni problem koncepcije. Po slovu zakona sledi da se regionalna podela izvodi da bi se centralna vlast igrala regionalnog razvoja. Čak se doslovno kaže da se regioni uspostavljaju za svrhe planiranja i sprovođenja politike regionalnog razvoja. To sve stoji u članu 4, gde se kaže da je region „statistička funkcionalna teritorijalna celina koja se sastoji od jedne ili više oblasti, uspostavljena za potrebe planiranja i sprovođenja politike regionalnog razvoja u skladu sa nomenklaturom statističkih teritorijalnih jedinica na nivou 2“ i dodaje se da region „nije administrativna teritorijalna jedinica i nema pravni subjektivitet“. Mnogo je pitanja koje ovo pokreće, evo samo par važnijih.

Prvo, ako je centralna vlast htela nešto da razvija, imala je opštine i okruge, koji su takođe oblik manjih regiona. Šta će joj sada ova nakaza od 7 regiona? Očito, nekome su potrebna nova radna mesta, da zaposli svoje pristalice.

Drugo, ako je region čisto statistički, što zakonodavac tvrdi, kako to da dobija nestatističke funkcije, kao što je osnivanje raznih tela, donošenje mera, sprovođenje razvojne pomoći? Očito, kao što se u zakonu o regionalnom razvoju švercuje osnivanje regiona, tako se i pod statističkim švercuju druge funkcije.

Treće, koncepcija ovog zakona je potpuno etatistička. Sve je u terminima planske privrede i planiranja – razvojni plan, akcioni planovi, strategija, itd. Centralna država čisto planskim instrumentima hoće da razvija delove svoje teritorije. Da tako može, Srbija bi se odavno razvila. Ovaj zakon pati od toga da se verbalnim i birokratskim aktivizmom simulira razvoj.

Pisci zakona su toliko posvećeni socijalističkom planiranju da su zaboravili najmoćnije sredstvo regionalnog razvoja koje uopšte postoji i koje se u mnogo zemalja dokazalo – to je poreska konkurencija. Ona je mnogo moćnija kao razvojno oruđe i od planiranja i ulaganja države i sredstava netržišnih fondova. Kako onda da se takva stvar zaboravi? Pa očito zato što se ne uklapa u socijalističko planiranje i što piscu ovog zakona nije stalo da do razvoja „regiona“ dođe, nego samo da se ovaj zakon donose.

Kada centralna vlast nešto isplanira, onda regioni Vojvodine i Beograda mogu da daju mišljenje o tome (član 17). Za ostale regione nije predviđeno ni mišljenje. Mišljenje nije kategorija koja bilo koga zakonski obavezuje, valjda i ovde služi samo tome da podseti na samoupravljanje. I kasnije u članovima 20 i 21 se kaže da jedni „regioni“ daju mišljenja i donose strategije, drugi ne i niko ih ništa ne pita. Sramotan je način na koji centralna vlast tretira „regione“, kao da su potpuno neuračunljivi.

Ovaj zakon predviđa nastanak mnoštva tela – Nacionalni savet od čak 19 članova, Nacionalna agencija za regionalni razvoj, Regionalni razvojni saveti, Regionalna razvojna agencija, Oblasne asocijacije. U vreme kada bi morala da otpušta viškove na lokalnom i centralnom nivou, vlast pravi novi kanal za zapošljavanje na izmišljenim radnim mestima za kojima nema nikakve potrebe. „Regioni“ su zapravo samo još jedan šalter centralne vlasti, pored okruga, koji su takođe nepotrebni. U tumačenju uz ovaj predlog Zakona se kaže da njegovo donošenje neće proizvesti nove troškove? Kako neće? Hoće li svi ovi primati platu, imati prostorije, praviti troškove poslovanja, itd. Istina je naravno suprotna: ovaj zakon će koštati mnogo usled otvaranja nepotrebnih radnih mesta s jedne, a loših ulaganja i rasipanja sredstava s druge strane.

Kako je moguće da ovako štetan predlog dođe u Skupštinu? Tako što očito odgovara vlasti. Vidi se i kome i zašto. Nadležnom ministru za „privredu i regionalni razvoj“ je nedostajalo pola resora, pa ga ovako dobija. Dobija i mnogo radnih mesta, za nas ne samo nepotrebnih nego i štetnih. Njegova stranka i inače slovi za najbolju agenciju za zapošljavanje, sopstvenog članstva, naravno. Taj ministar sada pravi regionalnu stranku, pa koristi državu za stranački posao. DS verovatno namerava da putem ovog zakona zamaskira regulisanje statusa Vojvodine. Ipak, takvo maskiranje je providno i Vojvodina neće odustati od njene autonomije. U tom svetlu je čudno da je DS stao iza ovako lošeg i štetnog zakona.

Zakon o regionalnom razvoju je nastavak vrlo neslavne tradicije regionalizacije Srbije. Prvi put je to izvedeno kada je 1975. Srbija podeljena na 10 regiona, a potom 1991. kada je podeljena na 30 regiona, koji su nazvani okruzi i koji još postoje. Ako je išta pameti u Skupštini ovaj zakon ne bi smeo da prođe. On je nepotreban, po duhu plansko-socijalistički, neprofesionalno napisan i doneće samo štete, najpre u obliku nepotrebnog zapošljavanja, a potom i u pogledu pogrešnih investicionih odluka. Kao da je malo drugih ekonomski štetnih programa poput NIP-a, Fonda za razvoj i mnoštva ostalih. Ovaj zakon stvara samo još jedan izgovor birokratama da rasipaju naše pare, da bi sebi kupili glasove. Vreme je za štednju i racionalizaciju države, a ne za rasipanje i nepotrebno širenje birokratije.

Peščanik.net, 23.06.2009.