Kada danas neko pomene samoupravljanje, sećanje je, onih koji se sećaju, na dobra vremena. Ni razlozi za uvođenje toga sistema, a ni njegove neprirodnosti se više ne znaju. Isto se sada događa sa politikom nesvrstavanja. Zemlja je bila uticajna – to je ono što se stalno ističe. Ne govori se ozbiljno o razlozima za izbor upravo takve spoljne politike, ne ističe se njen stvarni značaj, ne cene se posledice i ne razmatra se da li je zaista ugled zemlje bio toliki koliki je bio zbog politike nesvrstavanja? Zbog toga, možda, ima smisla posvetiti nekoliko rečenica tim pitanjima. Na kraju još samo kratak komentar o politici svrstavanja u Evropsku uniju.

Možda ima smisla početi sa kraja: šta je bio razlog da je Jugoslavija imala visok ugled u svetu? Odgovor je, po mom mišljenju, nedvosmislen: raskid sa Staljinom i sa Sovjetskim Savezom. Time je Jugoslavija stekla ugled u zapadnim zemljama, u socijalističkom svetu i u drugim zemljama. Zbog značaja i dalekosežnih posledica toga čina, Jugoslavija je bila zemlja čiji je uticaj daleko prevazilazio njenu veličinu.

Taj je ugled zemlja uložila u pokret nesvrstavanja, što je u početku imalo pozitivne posledice i po ugled zemlje i po sam pokret. Do 1967. godine. Od trenutka kada se Jugoslavija svrstala na stranu koja je bila protiv Izraela, politika nesvrstavanja je uticala negativno na ugled zemlje, a uticaj Jugoslavije u samom pokretu se značajno smanjio. Poslednje istupanje Josipa Broza na konferenciji u Havani je bilo gotovo patetično.

Zašto politika nesvrstavanja? Osnovni razlog je bio bojazan Tita i Saveza komunista da bi učlanjenje u NATO ili značajno povećalo opasnost od akcija Sovjetskog Saveza ili bi dovelo da demokratizacije i do brzog gubitka vlasti. Nije dovoljno poznato da se cenilo da je opasnost od Sovjetskog Saveza veća i, zapravo, smrtonosna (i da je NATO, zapravo Amerika, posredni ali i konačni garant bezbednosti zemlje). Ova je ocena čak sadržana, delimično  eksplicitno a delimično implicitno, u programu Saveza komunista iz 1958. godine. Ukoliko bi trebalo birati između totalitarizma i demokratije, demokratija je superiorniji sistem. Nesvrstavanje, koje je u punoj meri došlo kasnije, je politika kojom se izbegava taj izbor. Ali samo privremeno. Jer, sovjetski će totalitarizam biti poražen i nestaće, pa će se uspostaviti novi svetski poredak. To je bila racionalizacija te politike.

Koji je značaj te politike? Jugoslovenske komunističke vlasti su smatrale da to povećava bezbednost zemlje. U tom smislu, one su valjano procenile šta čine i čemu bi to što čine trebalo da služi. Budući da se smatralo da osnovna pretnja bezbednosti dolazi od Varšavskog pakta, koji je u prvih par decenija posle okončanja drugog svetskog rata, bio daleko najjača snaga u Evropi, posredno oslanjanje na NATO uz politiku nesvrstavanja je bila najmanje rizična politika bezbednosti. Posle 1967, to više nije bila sasvim ispravna računica, pa je insistiranje na nesvrstavanju počelo da ima unutrašnjepolitički značaj, što naravno znači da se izgubila prirodna i racionalna veza između političkog cilja i sredstva.

Konačno, koje su posledice ove politike? U trenutku kada je nestala bipolarna struktura moći u svetu, nesvrstavanje više nije doprinosilo ni ugledu niti bezbednosti Jugoslavije. Ugled stečen na otporu Staljinu i totalitarizmu je mogao da se očuva odlučnom demokratizacijom zemlje, recimo negde oko sredine osamdesetih godina prošloga veka. Bezbednost je mogla da se podigne na viši nivo pristupanjem Atlanskom savezu (NATO). U promenjenim odnosima snaga u svetu, istrajavanje na politici nesvrstavanja, čak suprotno duhu programa Saveza komunista iz 1958, značilo je da se ne traže prava sredstva kako bi se učvrstile i unutrašnja i spoljna bezbednost. Najgoru procenu je donela srpska politička javnost, jer je prevagnulo shvatanje da je najbolje osloniti se na srpsku verziju boljševizma, Socijalističku partiju, i na Rusiju.

Srpska spoljna politika danas, zasnovana je na trostrukom nerazumevanju nesvrstavanja: ključni značaj politike prema Izraelu, beskorisnost kada je reč o unutrašnjoj stabilnosti i bezbednosti, i irelevantnost u unipolarnom ili multipolarnom svetu. Jedan primer je od najvećeg značaja i dovoljan je da se razume domet oslanjanja na pokret nesvrstanih. Srbija bi da se pridruži Evropskoj uniji. Bez obzira na izjave da priznanje Kosova nije uslov za to, jasno je da je uzajamno priznanje neophodno ako bi i Srbija i Kosovo trebalo da postanu članice Evropske unije. Nesvrstavanje, pak, nije alternativa članstvu u Evropskoj uniji i ne može ni na koji način da utiče na odnose Srbije i Kosova pre i posle učlanjenja. Nije ni garant bezbednosti, unutrašnje ili spoljašnje, ako do toga članstva ne dođe. A ne može ni da dovede do dugoročnije unutrašnje stabilnosti, čak ni uz posrednu podršku Rusije ili uz politiku promenljivih savezništava. Može da odloži čas odluke.

Peščanik.net, 14.07.2009.