Nisu samo crkve u politici – a nije ni SPC jedina – već i drugi. Nije novo da je polumesec nad Srbijom, zašao u gustu senku dnevne politike – pa ipak ima nečeg novog u onom što najavljuje efendija M. Zukorlić iz Sandžaka: on je najavio osnivanje Političkog saveta IZ na čijem je čelu. Skinuti su i maske i rukavice. I vreme je nastalo da se to učini, jer odavno to i imamo. No, najpre, jedno objašnjenje koje je efendija ponudio javnosti – i ono je, recimo to, sasvim tačno: ja činim samo ’’ono što čine Mitropolit Amfilohije i kosovski vladika Artemije’’. Tako kaže efendija Zukorlić i to i podvlači. Odavno imamo to – crkve i verske organizacije se iz sfere svetog pomeraju u sferu profanog. Istini za volju nije to nepoznato, iako se dobro zna kakva je to politika koja se ovako brzo ’’izvodi’’ iz sakralnih tekstova, kakvi su i Kuran časni i Sveto pismo – zna se to u svetu, no kod nas je to malo drugačije.

Ova legalizacija divlje politike gradnje otvara još neka – baš neugodna – pitanja.

Imamo, ne jednu već dve IZ iz Srbije, i one su ljuto zavađene, do te mere da se i oružje poteže. IZ iz Beograda nije najavila osnivanje ovakvog političkog tela, ali da je i ona u politici, to ni za koga odavno tajna nije. Sve crkve i verske organizacije imaju kodekse vere, to je Vjeruju in Credo i naravno i Statute – i ni u jednom, ni kod hrišćana ni kod muslimana ne piše da su političke organizacije. I tako dalje – ali malo kome je stalo do toga. Politika je i ljudima i crkvama i verskim zajednicama odavno postala sudbina. Tu je i druga nevolja – neka im bude, al oni će krojiti svima nama političku sudbinu. Uostalom, i nije problem – niti je to sporno – što se ljudi iz crkava izjašnjavaju i o političkim pitanjima, nevolja je u tome što oni to rade egzemplarno loše. Godine za nama su to pokazale. U sekularnoj državi zna se kako ide – već nekoliko stotina godina.

Ovakvu političku divlju gradnju ni ustav ne dopušta – ako je kome do ustava.
 Imaćemo u Sandžaku ne samo islam – to nikom razumnom sporno nije – već islamizam. A od islamizma kao ideologije, do oružja i terorizma rastojanje nije veliko. Nema samo vehabija u Sandžaku – ima ih više vrsta i političkih boja – već su tu i ziloti. A odnosi sa Iranom su sve bolji, i tu gde smo. Na njivi vere biraće se eventualni birači na budućim izborima. I do sada je ta politička ’’žetva’’ bila dobra. Ono što muslimanima predlaže, ovim savetom, efendija Zukorlić, za muslimane vernike dobro nije, kao što je za Srbe na Kosovu veoma loša politika koju im nameće vladika Artemije. Uzgred, ako se sukob između Sinoda SPC i i vladike Artemija produbi, moglo bi biti znak neke nade za jednu razumnu politiku. Bilo bi dobro da progovore – i to politički promišljeno i razumno - i drugi muslimani u Sandžaku.

Još jedna je nevolja tu – govori se da su ugrožena verska prava muslimana u Srbiji. Jesu, ali su ugrožena upravo političkim svrstavanjima verskih vođa. Ko je sve kumovao podeli IZ iz Beograda, nije baš nepoznato. Jer i ministarstvo vera vodi lošu politiku - njegov zakon o crkvama i verskim organizacijama je ključ koji ne otvara ni jednu bravu. A verske vođe se politički rvu. A zna se – ni onaj najveći i najlepši ćilim u džamiji nije  dovoljan za dvojicu imama. To je to. Politika postaje zla sudbina vernika, a ona postaje još gora, nakon ove političke legalizacije.

Zapisi iz palanke

Peščanik, 09.08.2009.