Eto kakvi smo mi. Svi se uzbunili zbog parade koja nije održana, a niko da pohvali paradu ponosa koja se jeste održala i to u savršenom redu i poretku.

Parada se, kao u stara vremena, odvijala ispred Skupštine (Dom narodnih poslanika ili kako se već zove u ova nova vremena), sa čijeg stepeništa su je pozdravljali predsednik i ministar vojni, a paradirali su svršeni studenti vojne akademije. Doduše, završili su je valjda u junu kad studenti obično i završavaju školsku godinu, ali je iz nekog razloga upriličeno da paradiraju u septembru.

I sad nekoliko zašto i nekoliko zato (mogla bih ja na ovu temu i onih čuvenih 1000 zašto i 1000 zato, ali trenutno stvarno nemam živaca).

Zašto je održana ta parada? Mislim, ipak su to samo mladi ljudi koji su diplomirali. Zašto oni dobiju paradu, a svi ostali diplomci ne? Zato što ih je školovala država pa je red da im država i organizuje proslavu? Ali država školuje i sve one koji su “na budžetu” kako se to danas zove pa oni ipak ne dobiju paradu na kojoj bi ih pozdravio predsednik države. Čak i ako bi odgovor bio da su oficiri državni službenici, ni to ne može biti opravdanje ove diskriminacije jer će mnogi sa drugih fakulteta takođe biti državni službenici, čak i ako ministri stvarno, a ne fiktivno, smanje administraciju.

A možda predsednik lično pozdravlja samo one koji će mu ubuduće direktno služiti? Doduše, trebalo bi da služe narodu, a vrhovnog komandanta samo da slušaju, ali to su izgleda detalji koji se lako zaborave, naročito kad se poistovetiš sa narodom, a narod pobrkaš sa nacijom pa tako brineš o “svom” narodu makar taj narod živeo u drugoj državi, a ne brineš o pripadnicima svoje nacije, naročito kad su iz drugog naroda, druge vere, seksualnog opredeljenja, iz druge gimnazije.

Čak i da je na sva prethodna “zašto” odgovor “zini da ti kažem” ili “zato da bi se budale čudile”, postavlja se pitanje: zašto sada? Zašto diplomci proslavljaju u septembru kad školska godina počinje, umesto da su proslavljali u junu kad se završila? Zato što je neko, vrativši se sa Gadafijeve parade, zaključio da bi i našem predsedniku to lepo stajalo?

Ali zašto baš dan uoči unapred zakazane, odobrene, zatim osporavane, na kraju i otkazane parade ponosa (da i ne pitamo da li je ova vojna parada bila zakazana i zvanično odobrena) umesto dva dana kasnije kad je Dan mira, na primer? Da nam se pokaže ko u Srbiji, vojno, ali ne i seksualno neutralnoj, jedini ima prava da ponosno paradira?

I samo još jedno zašto. Zašto predsednik države tu paradu pozdravlja uživo sa stepeništa Skupštine, dok na ovu drugu ne samo da nije ni pomišljao da dođe, nego je nije udostojio ni usmene podrške. Umesto toga obratio joj se pisanim saopštenjem kao nekada Koštunica. Dok Obama može da ima redovno nedeljno obraćanje naciji, ovaj naš neće da nam se posvećeno obrati čak ni sad kad je stvarno bilo neophodno. U najboljem slučaju njegovo obraćanje naciji se svodi na odgovor na novinarsko pitanje, i odgovoriće uopštenom, a praznom frazom (čak ni onim Miloševićevim “niko ne sme da vas bije”), u najgorem slučaju biće “u Rumuniji sam, ostavite poruku posle zvučnog signala”. Što je, priznaćete, ipak još uvek bolje nego da na sva naša pitanja odgovara sa: zbog sira i vojne muzike. A mogao bi. Komotno.

Pun kufer marketinga

Peščanik.net, 23.09.2009.