Dnevni list Glas javnosti objavio je u rubrici Ekonomija 16. marta 2006. godine oglas pod nazivom Bojkot, sledeće sadržine:

„Braćo Srbi,

Pozivamo vas da se okupimo u velikom broju 17.03.2006. godine u 10 i 30 ispred Tržnog centra IMMO na Novom Beogradu u bloku 64 i izrazimo naše nezadovoljstvo zbog otvaranja hrvatske radnje pod imenom "Idea". Dok smo mi proterani sa naših vekovnih ognjišta širom Hrvatske i onemogućen nam je povratak našim domovima, dotle hrvatska čizma nesmetano gazi srpskom zemljom, kupuje firme i otvara prodavnice po Srbiji.

Dokle?

Braćo Srbi, pozivamo Vas da se okupimo u velikom broju i onemogućimo otvaranje hrvatske prodavnice u Beogradu i bojkotujemo kupovinu u njihovim radnjama. Svaka kupovina u IDEA – i jeste davanje novca onima koji su nas ubijali i proterali iz svojih domova. Pratićemo ko kupuje u toj radnji i ne želi da se solidariše sa stotinama hiljada izbeglih i prognanih Srba.

Stop, hrvatskoj okupaciji Srbije!

Prognani Srbi."

Povodom objavljenog teksta, Inicijativa mladih za ljudska prava (Inicijativa) iz Beograda podnela je Prvom Opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi zabrane govora mržnje na osnovu člana 38. i 39. Zakona o javnom informisanju RS.

Prvi Opštinski sud u Beogradu doneo je 15. septembra 2008. godine presudu kojom se usvaja tužba Inicijative mladih za ljudska prava. Presudom je utvrđeno da tekst oglasa predstavlja govor mržnje i istovremeno se zabranjuje ponovno objavljivanje ovog ili sličnih tekstova koji sadrže ideje, informacije ili mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv drugih nacija i koji predstavljaju govor mržnje. Urednik Glasa javnosti obavezan je da bez naknade objavi presudu u celosti i bez komentara.

Presudu Prvog Opštinskog suda je 1. aprila 2009. godine potvrdio Okružni sud u Beogradu, čime je postala pravnosnažna i izvršna. Glas javnosti je u junu 2009. godine prvostepenu presudu objavio u celosti.

Pravni okvir

Termin „govor mržnje“ jasno je izražen i sadržan u odredbama Zakona o javnom informisanju, čiji član 38. nosi naslov „govor mržnje", a članom 39. istog zakona propisana je mogućnost podnošenja „tužbe zbog povrede zabrane govora mržnje“, kojom se može zahtevati zabrana ponovnog objavljivanja informacije i sl.

Na osnovu odredbi Zakona o javnom informisanju, zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo.

Lice na koje se kao pripadnika grupe lično odnosi informacija ima pravo da podnese tužbu sudu protiv autora informacije i protiv odgovornog urednika javnog glasila u kome je informacija objavljena, kojom može da zahteva zabranu njenog ponovnog objavljivanja i objavljivanja presude na trošak tuženih. Protiv autora i odgovornog urednika tužbu može podneti i svako pravno lice čiji je cilj zaštita sloboda i prava čoveka i građanina, kao i organizacija čiji je cilj zaštita interesa grupa iz člana 38. ovog Zakona.

Država Srbija, kao članica Saveta Evrope i potpisnica brojnih međunarodnih konvencija čije su odredbe za nju obavezujuće i predstavljaju sastavni deo našeg zakonodavstva, ima obavezu da sankcioniše i zabrani govor mržnje.

Preporuka Saveta ministara No.R.(97) 20 o govoru mržnje, definiše govor mržnje kao „sve oblike izražavanja koji šire, podstiču, promovišu ili opravdavaju rasnu mržnju, ksenofobiju, antisemitizam ili druge oblike mržnje zasnovane na netoleranciji“.

Dakle, govor mržnje podrazumeva i iznošenje stavova koji podstiču, promovišu ili opravdavaju već postojeću mržnju, uključujući sve oblike mržnje zasnovane na netoleranciji. Preporuka pored toga zahteva od država članica da ustanove odgovarajuću pravnu regulativu o govoru mržnje, a takođe zahteva od nacionalnih sudova da vode računa da govor mržnje može biti toliko uvredljiv za pojedince ili grupe da ne zaslužuje zaštitu koju pruža pravo na slobodu izražavanja iz člana 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Evropski sud za ljudska prava zauzeo je stanovište (slučaj Gunduz protiv Turske i dr.) da tolerancija i poštovanje ravnopravnosti i dostojanstva svih ljudi predstavlja osnov za izgradnju demokratskog i pluralističkog društva.

U presudi se navodi da u skladu sa ovim principom, „u određenim demokratskim društvima postoji neophodnost sankcionisanja, čak i prevencije svih vidova izražavanja koji šire, raspiruju, promovišu ili opravdavaju mržnju zasnovanu na netoleranciji“.

Značaj presude za govor mržnje

U obrazloženju presude navodi se da je sud utvrdio da tekst oglasa predstavlja govor mržnje, koji je zabranjen Zakonom o javnom informisanju.

Sud je odlučio da je u ovom slučaju nedopušteno oglašavanje kojim se poziva na nedopuštene radnje prema drugome ili nedopušteno bojkotovanje drugoga, prekidanje ili neuspostavljanje ekonomskih i drugih odnosa, naročito korišćenjem reči kao što su „hrvatska čizma nesmetano gazi srpskom zemljom“, „pratićemo ko kupuje u toj radnji“ i „stop hrvatskoj okupaciji Srbije“, što je tadašnji glavni i odgovorni urednik Ivan Čorbić, prema obrazloženju suda, morao znati.

Ovakvom sudskom odlukom prvi put je prepoznata potreba da se govor mržnje sankcioniše u skladu sa Zakonom o javnom informisanju. Time je započeto stvaranje sudske prakse u kojoj se tekstovi koji predstavljaju govor mržnje sankcionišu.

Pravnosnažna presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu predstavlja prvu presudu kojom se utvrđuje da određeni tekst objavljen u dnevnom listu predstavlja govor mržnje. Na taj način stvorena je osnova za efikasniju borbu protiv govora mržnje i uspostavljanje principa odgovornosti u oblasti štampanih medija u srbiji.

Da tekst oglasa predstavlja govor mržnje zabranjen Zakonom o javnom informisanju, nedvosmisleno ukazuju izabrane reči upotrebljene u tekstu, kojima se iskazuje neprijateljski stav prema jednom narodu, podstiče i širi nacionalna mržnja i netolerancija.

U konkretnom slučaju, očigledno je da poziv da se određeni proizvodi ili prodavnice bojkotuju zbog nacionalne pripadosti vlasnika, iako su na naše tržište došli zakonito, predstavlja govor mržnje.

U tekstu oglasa se navodi da se time „daje novac onima koji su nas ubijali i proterali“, pa je jasno da se ovakvim pozivima može raspirivati nacionalna mržnja. Korišćenje reči kao što su „hrvatska čizma gazi srpskom zemljom“, „pratićemo ko kupuje u toj radnji“ usmereno je na širenje i podsticanje diskriminacije, mržnje i nasilja prema hrvatskom narodu.

Presudom je otklonjena dosadašnja dilema da li se u parničnom postupku može utvrditi da neki tekst predstavlja govor mržnje. Po Zakonu o javnom informisanju, tužba se podnosi zbog povrede zabrane govora mržnje, pa je obaveza suda da ovu povredu konstatuje, odnosno da utvrdi u konkretnom slučaju da li tekst predstavlja govor mržnje.

Sporni tekst se mora označiti kao govor mržnje, što je u potpunosti u skladu sa odredbama čl. 38. i 39. Zakona o javnom informisanju. Obaveza suda je da utvrdi da tekst zbog sadržaja koji podstiče diskriminaciju, mržnju ili nasilje prema određenoj grupi, predstavlja govor mržnje, pa se ovde radi o pravnoj kvalifikaciji koja je neophodna kako bi se adekvatno primenile odredbe Zakona o javnom informisanju, dakle kao osnov za izricanje zabrane i obrazloženje iste.

Stavovi koji su izneti u predmetnom novinskom tekstu nespojivi su sa demokratskim principima, jer ugrožavaju prava drugih i predstavljaju zloupotrebu prava na slobodu izražavanja iz člana 10. Evropske konvencije.

U slučajevima kada izrazi i komentari podstiču na netoleranciju, mržnju ili nasilje protiv pojedinaca, dela populacije ili celog naroda, državni organi imaju veće diskreciono pravo prilikom preispitivanja potrebe mešanja u slobodu izražavanja, što je i stav Evropskog suda za ljudska prava. Sam ton teksta, kao i korišćeni izrazi, svrstavaju ovaj tekst u govor mržnje.

Mediji snose posebnu odgovornost za objavljivanje ovakvih tekstova, jer odgovornost koja je sastavni deo uživanja prava na slobodu izražavanja medijskih profesionalaca, dobija poseban značaj u situacijama i periodima kada određene teme same po sebi sadrže napetost i konfliktna osećanja.

Izrazi i stavovi koje sadrži sporni tekst, imajući u vidu društveni i istorijski kontekst, koriste se isključivo u funkciji izažavanja netrpeljivosti između Srba i Hrvata, pa je donošenjem presude ispunjena obaveza suda da zabrani i sankcioniše objavljivanje ovakvih tekstova koji svojom sadržinom prouzrokuju osećaj nesigurnosti kod pripadnika nacionalnih manjina u Srbiji i kojima se indirektno podstiče mržnja prema nesrpskom stanovništvu uopšte.

Tužba protiv časopisa Nova srpska politička misao

U internet izdanju časopisa za političku teoriju i društvena istraživanja Nova srpska politička misao (NSPM), u rubrici Politički život 27. aprila 2009. godine objavljen je tekst pod naslovom „Očevi, oci i maćehe Srbije", autora Zorana Grbića u kome između ostalog piše:

„Teško bi moglo da se kaže da su Albanci poznati po delima koje su stvorili. Pre bi moglo da se kaže da Albanci od svog dolaska na Balkan nisu uradili mnogo toga kreativnog. Zapravo, ne znam da su uradili išta kreativno, nešto po čemu bi ostali upamćeni u zajednici ljudi. Možda sam neupućen, ali ne znam ni jednog njihovog velikog naučnika, pisca, slikara, sportistu... Ne znam ni za jednu veliku građevinu u Albaniji, ni velikog arhitektu koji bi je podigao, osim nekoliko desetina hiljada bunkera, što je logičan sistemski nastavak visokih zidina kojim ksenofobično okružuju svoje kuće. Čak je i biografija jedine autentične Albanke za koju čitav svet zna, Majke Tereze, u svetu sve češće tema pisanja vezanih za kontroverze i skandale u kojima je, navodno, učestvovala. Sve što oni u poslednje vreme rade (nakon krađe teritorije) je krađa tuđe istorije i tuđih istorijskih ličnosti.

Način na koji će se ove informacije saopštiti je više stvar semantike i takta nego što je pitanje istinitosti. U neka srećnija vremena, i u hipotetičkoj situaciji u kojoj nam njihova politika nije činila zlo, sasvim je sigurno da bi stvar pristojnosti bila ne spominjati ništa o tome kakva je, na nivou društva, njihova kreativnost i kakva su njihova civilizacijska dostignuća. To nas ne bi ni zanimalo, niti bi trebalo da nas dotiče. Međutim, teško da u sadašnjoj situaciji normalan čovek, neko ko nije robot ili internacionalista, može da istrpi a da ne prizna da su njihova najznačajnija, svetski poznata dela trgovina ljudima, proizvodnja i organizovana prodaja narkotika, trgovina ljudskim organima, a dostignuća krvna osveta, teroristički napadi, logori, ,,kuće" i plemenski način života.

Što se tiče kulture, (na stranu talenat za pravljenje umetničke fotografije na kojoj je u prirodnoj veličini prikazan terorista) nipošto ne treba zaboraviti nespornu činjenicu da su u ,,staroj Jugoslaviji" imali stvarno odlične glumce. Neko zajedljiv bi mogao da kaže da im je talenat za glumu jedini zajednički talenat, jedno od autentičnih obeležja nacije."

Citirani tekst predstavlja pokušaj odbrane književnika Dobrice Ćosića, protiv koga je podneta krivična prijava za krivično delo izazivanja rasne, verske i nacionalne mržnje i netrpeljivosti. Tekst, iako navodno ima za cilj odbranu umetničkih sloboda, predstavlja jasan primer govora mržnje prema Albancima. Albanski narod se kroz tekst omalovažava i predstavlja kulturno i civilizacijski inferiornim u odnosu na druge evropske narode.

Autor tvrdi da albanski narod nije uradio ništa kreativno, po čemu bi ostao upamćen u zajednici ljudi. Ovakav stav predstavlja omalovažavanje Albanaca i izraz je najgoreg šovinizma.“

Upoređivati narode po tome šta su kreativno uradili predstavlja predmet svih rasističkih i šovinističkih ideologija u istoriji, kao i danas. Ovakvo poređenje takođe nedvosmisleno implicira da čitavi narodi imaju različitu vrednost i da samim tim, ljudi koji im pripadaju ne mogu ni biti jednaki.

Nastavlja se sa „konstatacijama“ da autor ne poznaje nijednog (sic!) velikog naučnika, pisca, slikara ili sportistu niti zna za neku „veliku građevinu“ u Albaniji. Pežorativno se dodaje da su jedine građevine u Albaniji desetine hiljada bunkera što je, po autorovim rečima, “...logičan sistemski nastavak visokih zidina kojim ksenofobično okružuju svoje kuće“.

Ovakvim stavovima autor pokušava da uspostavi rang listu među narodima i da niskim mestom na toj listi koje je namenio Albancima, dokaže njihovu kulturnu i civilizacijsku inferiornost. Osim što pridaje jednoj društvenoj grupi (kakav je narod) „zasluge“ tj. navodi da one ne postoje, autor istu grupu optužuje za „krađu tuđe istorije i tuđih istorijskih ličnosti“.

Na ovakav, rasistički i šovinistički potez poređenja nacija, nadovezuje se i drugi citirani pasus gde autor navodi da bi bila stvar pristojnosti „ne spominjati ništa o tome kakva je, na nivou društva, njihova kreativnost i kakva su njihova civilizacijska dostignuća“.

Autor odbija da se svrsta u granice pristojnosti koje je sam definisao, već svoj neskriveni rasizam oslikava sledećom rečenicom: „Međutim, teško da u sadašnjoj situaciji normalan čovek, neko ko nije robot ili internacionalista, može da istrpi a da ne prizna da su njihova najznačajnija, svetski poznata dela trgovina ljudima, proizvodnja i organizovana prodaja narkotika, trgovina ljudskim organima, a dostignuća krvna osveta, teroristički napadi, logori, „kuće“ i plemenski način života.“

Ovom rečenicom, svi pripadnici jednog naroda označeni su bez ikakve ograde kao trgovci ljudima, narkoticima i ljudskim organima čija su dostignuća krvna osveta, teroristički napadi, logori, „kuće“ i plemenski način života. Ovakvim tekstom, Albanci su u potpunosti obezljuđeni, predstavljeni su kao kriminalna grupa kojoj se negira da može bilo šta konstruktivno ili kreativno da stvori.

Svako poređenje naroda i samim tim njihovo međusobno rangiranje, vodi u rasizam i neizostavan je pratilac ideologije koja zastupa tezu da postoje više i niže rase.

Svoj tekst autor je i napisao kao odbranu takođe rasističke rečenice u književnom delu Dobrice Ćosića. Za razliku od Ćosića, ovde se ne radi o jednoj rečenici, već o čitavom tekstu čiji je cilj da dokaže da Albanci jesu niža rasa, iz čega proizlazi da im ne pripadaju ista prava kao pripadnicima drugih naroda.

Etnička grupa, kao imaginarna zajednica ljudi koji dele neka od obeležja (obično jezik ili običaje) ne može da postiže rezultate ni u jednoj oblasti (to mogu samo pojedinci), niti se takvoj zajednici mogu pripisivati pojedinačni uspesi, umetnička dela, kulturna dobra ili bilo šta slično.

Merenje stepena „civilizovanosti“ odavno je odbačeno u svakoj demokratskoj zemlji koja počiva na jednakosti pred zakonom i vladavini prava. Omalovažavanje i vređanje etničkih, verskih ili nacionalnih grupa uvek predstavlja širenje, raspirivanje i podsticanje mržnje i netolerancije. Ovim tekstom, takva namera čak se i ne krije.

Ocena autora da su Albanci „imali stvarno odlične glumce“ takođe predstavlja vulgaran sterotip koji pripada istoj ideološkoj matrici u kojoj je dozvoljeno porediti narode i pripisivati kolektivu uspehe ili neuspehe pojedinaca. Svaki ovakav potez neminovno vodi u rasizam i stavljanje obeleženog naroda u položaj potčinjenosti.

Nesumnjiva posledica objavljenog teksta je podsticanje diskriminacije i mržnje protiv grupe lica zbog njihovog pripadanja jednoj etničkoj grupi. Stoga je Inicijativa mladih za ljudska prava podnela tužbu za govor mržnje protiv autora Zorana Grbića i urednika časopisa NSPM Đorđa Vukadinovića Prvom Opštinskom sudu u Beogradu, na osnovu odredaba Zakona o javnom informisanju.

Tužbom se od suda zahteva da utvrdi da je objavljeni tekst govor mržnje, kao i da naloži njegovo uklanjanje sa stranica web sajta NSPM i zabrani svako dalje objavljivanje ovog ili sličnih tekstova kojima se podstiče na mržnju i diskriminaciju.

Postupak po tužbi Inicijative mladih za ljudska prava protiv časopisa NSPM i dalje je u toku.

Aktivnosti opisane u ovom newsletter-u realizovane su uz pomoć organizacije Civil Rights Defenders.

Newsletter Inicijative mladih za ljudska prava, 14.10.2009.