To više nisu politička zbivanja – to je palanački groteskno i ružno: stigla je sa robije Biljana Plavšić i nacija je raspamećena. Ekstaza. Teško je verovati, ali to je neka srpska Jovanka Orleanka. Ne, nisu potrebni citati – pisac ovog uzaludnog zapisa je to godinama nudio – sve znamo. Ili ništa ne znamo.

Niko da se seti – zabranjeno je i sećati se – ničeg iz sabranih nedela ove žene. Sud je rekao svoje no – ona je ikona i to više puta osvećena. Bilo je 1990-te u NIN-u ono što je mitropolit Amfilohije formulisao ovako – Služi na čast Miloševiću i vodećim ljudima Republike Srbije što su shvatili u jednom momentu vitalne interse srpskog naroda. To što je započeto, ako se produži, urodiće izuzetno bogatim plodovima.

Sve se ovo produžilo i potrajalo je: grobnice i stratišta teško je izbrojati. I sramote za nas sve, za dva veka najmanja. I usudili smo se jednom davno da napišemo, kada je mitropolit Amfilohije proglasio ovu ženu zločinca Kosovkom đevojkom, i odgovorio je preosvećeni kako on ostaje kod toga. A na venac od tada mnogo je suza palo, i dosta krvi. Sada se Beograd diči njome.

Prazno je u palanci, da čovek nema o šta glavu da razbije.

Sedi sada preosvećeni Amfilohije u Sava centru, a besedu drži D.A. Medvedev. Sedi na antifašističkom skupu i sluša. I lepo i tužno. I mučno. Sve je moguće, ovde i sada. Samo je muka golema sećati se, jer i za sećanje je potrebna hrabrost a mi je definitivno nemamo. Ili, i mi koji se prisećamo ne znamo šta s tim da činimo.

Herojina hoda ulicama nasmejana i sve je to svima u najboljem redu. U sveopštoj amneziji i sećanje je greh – i skandal. A negde na samom kraju Kafkinog romana «Proces» piše – hoće li nas stid nadživeti. Možda bi nas nadživeo, da stida imamo. No, i za stid i kajanje je potrebna hrabrost. A i stida i kajanja definitivno nemamo.

Toliko – u ovom fragmentu iz naših uzaludnih zapisa iz palanačkog političkog podzemlja.

Zapisi iz palanke,

Peščanik.net, 30.10.2009.