Dragoljub Mićunović kaže da je zapazio „da Holandija ne želi da bude krivac za zaostajanje Srbije“. Ceo intervju Blicu (2.10.2009) pod naslovom: „Holandija traži izlaz iz priče sa Hagom“ je veoma informativan. Kako to može Holandija da bude odgovorna, krivac čak, za zaostajanje Srbije? A opet, kako bi to mogla Holandija da se izvuče iz priče sa Hagom?

„Holandija“, izveštava Mićunović, „ne želi da bude shvaćena kao naš neprijatelj i da mi o njima mislimo kao o osvetničkom, ksenofobičnom svetu. I oni traže izlaz iz postojeće situacije.“ Šta tu traži reč „neprijatelj“? Kako bi je tačno trebalo shvatiti?

Jedno moguće tumačenje jeste da Holanđani znaju da ih mi shvatamo kao „naše“ neprijatelje, jer tako mi gledamo na svet, ali svejedno žele to da izbegnu i „traže izlaz iz postojeće situacije“, gde u opis situacije spada i to da mi neslaganje shvatamo kao čin neprijateljstva prema „nama“, koji god da smo to mi tačno.

Takođe, oni znaju da mi o čitavom svetu mislimo kao o osvetničkom i ksenofobičnom, pa oni ne bi da i na njih tako gledamo, mada budući da mi na sve tako gledamo, to je pomalo beznadežno. Možda bi trebalo njihova nastojanja razumeti tako da oni žele da budu shvaćeni, kada se to već ne može izbeći, kao osvetnički i ksenofobični, ali prijateljski svet.

To je samo jedan deo intervjua koji govori više nego što se kaže. U njemu se može naći i sledeća misao: „Stvari treba realno posmatrati i u kontekstu. Mladić je imao vojsku od 50.000 ljudi, u Srbiji je bilo na stotine hiljada izbeglica, mnogo njegovih pristalica, ima stranaka koje su ga branile, postojale su vojne i policijske strukture koje su bile spremne da ga štite.“

Šta se hoće reći? Da Mladić ima privatnu armiju? Da ga kriju „strukture“: partije, policija i vojska? Možda bi to trebalo da shvate Holanđani? Novinarka to i pita. Odgovor je, međutim, da „strukture“ više ne postoje „jer je došlo do velikih reformi u vojsci i policiji“. Promenjen je, dakle, kontekst, pa je logično pitanje čemu onda upućivanje na kontekst? Zato što „nije isto da li se neko može uhvatiti u Čikagu, ili u Avganistanu.“ A Srbija je šta? Čikago ili Avganistan?

Na osnovu toga: „Rekli smo sagovornicima u Holandiji da uzmu u obzir kontekst i razmisle da li je Mladića lako, samo zahvaljujući volji državnih organa, uhapsiti.“ Koji tačno kontekst da uzmu u obzir? Čikaški, avganistanski, onaj u kome Mladić ima privatnu armiju? Pita i novinarka, jer razume da zbog konteksta možda „mi“ nismo sposobni da uhvatimo Mladića? Odgovor: „Mislim da smo mi sposobni da uhvatimo Mladića i da smo bliži da ga uhvatimo danas nego što smo to bili pre pola godine.“ Što je ono što i neprijatelji, osvetnici i ksenofobi tvrde: Srbija ipak nije Avganistan (već valjda, jer to preostaje, Čikago).

Konačno, možda Mladić nije u Srbiji, pita novinarka?„Nema takvih dokaza, ni kod inostranih službi s kojima sarađujemo. Lično ne verujem da bi bilo koja zemlja rizikovala da ga čuva, niti ima razloga za to. Realnije je da je na Balkanu, na teritoriji BiH, Srbije ili Crne Gore.“ Dakle, nije u Avganistanu. Već na srpskom Balkanu. Kako razumeti to identifikovanje zemalja u kojima se navodno nalazi?

Jedno tumačenje bi moglo da bude: evo gde se na Balkanu može nalaziti, pa birajte objašnjenje zašto baš tamo: ili to nisu zemlje ili su spremne da rizikuju ili imaju razloge da ga čuvaju. Na teritoriji BiH, to znači u Republici Srpskoj; na teritoriji Srbije, to znači ipak pod zaštitom reformisanih struktura; na teritoriji Crne Gore, to znači da ga štiti crkva. Čikago, znači.

Peščanik.net, 03.11.2009.