Valja voditi računa o sledećem: nema mnogo smisla objašnjavati ekonomske činjenice ili preporučivati privrednu politku – ako se zaboravi na značaj relativnih cena. Kao što su, na primer, kurs i kamata. Uzmimo za primer najvažnije neravnoteže: fiskalni i spoljnotrgovinski deficit i veliki broj nezaposlenih.

U javnosti su veoma popularna objašnjenja poput onoga da se troši više nego što se ima. To je, međutim, konstatacija, i to posledična, a ne objašnjenje. Kako je moguća tolika potrošnja? I dalje, zašto to dovodi do povećanog uvoza? Odgovor na drugo pitanje bi morao da sadrži neku ocenu o relativnoj ceni uvoza, dakle o kursu dinara. Na prvo se, međutim, pitanje odgovara tako što se kaže da plate rastu previše brzo, usled čega raste potrošnja, pa tako i uvoz. Ali samo ako ta povećana tražnja ne dovodi do poskupljenja uvoza. Budući da se na cene uvozne robe najčešće ne može uticati, uvoz bi mogao da poskupi samo ako bi dinar depresirao. I zaista, povećana tražnja uvozne robe znači i povećanu tražnju stranog novca, što bi svakako trebalo da mu poveća cenu u domaćem novcu – dinar bi, dakle, morao da depresira.

E sada, ako je kurs fiksiran ili čak apresira, tada će rast dohodaka zaista voditi povećanju uvoza. Uzrok nije u tome što su ljudi skloni da troše više nego što zarađuju, pa čak ni u tome što zarađuju više nego što doprinose, već u tome što im je ta potrošnja dostupna po postojećim cenama, dakle po postojećem kursu. Jer, inače, ako bi im plate bile veće nego što im je produktivnost – ili bi se ubrzala inflacija, pa bi dinar depresirao, ili bi dinar depresirao i uzrokovao bržu inflaciju.

Ako je, opet, kurs stabilan, a spoljnotrgovinski deficit raste, valja očekivati da će u nekom času zaista doći do devalvacije (pogotovo ukoliko cene rastu brže nego u zemljama sa kojima se trguje). Ukoliko ljudi to očekuju, oni će trošiti danas, jer će sutra sve biti skuplje. Što je razlog da fiksni ili stabilan kurs podstiče potrošnju, a ne štednju. Pored toga, štedeće se u stranom novcu, da bi se izbegao rizik devalvacije, što će terati banke da zaračunavaju više kamate na kredite u dinarima ili da indeksiraju kredite u stranom novcu ili, najčešće, i jedno i drugo.

Tako da će i kurs i kamata biti neodrživi: podsticaće i veći uvoz i veće zaduživanje. Ovo drugo će uticati na javne rashode. Jer, ako je kurs fiksiran ili stabilan, zaduživanje u inostranstvu, uvoz strane štednje kako se to zove, će biti jeftino, što će omogućiti vladi da se osloni na fiskalni deficit kako bi obezbedila političku popularnost. Ta će se javna potrošnja velikim delom preliti u uvoz, iz istog razloga iz kojeg je to slučaj sa privatnom potrošnjom. Finansiranje fiskalnog deficita, uostalom kao i privatnih dugova, biće profitabilno bankama, budući da naplaćuju više kamate nego drugde, a ne snose rizik promene kursa.

I imamo sliku srpske privrede. Nedostaju samo niska zaposlenost i visoka nezaposlenost. Na njih utiče mnogo toga, ali opet ne bi trebalo izgubiti iz vida ulogu relativnih cena. Relativno visoke kamate i realna apresijacija kursa (brži rast cena nego depresijacija kursa) čine ne samo izvoz već svaku proizvodnju nekonkurentnom – jer je skup kapital, a poskupljuje i rad, realno ili izraženo u stranom novcu. Usled čega se ne isplati ulagati ili bar ne dovoljno da bi se povećavala zaposlenost. Kao posledica toga, stopa nezaposlenosti je visoka i broj penzionera i drugih ljudi koji zavise od onih koji su zaposleni se povećava. To, naravno, vrši pritisak na javnu potrošnju, koju je lakše namiriti ako je kurs fiksiran ili čak apresira i ako je stopa inflacije relativno visoka.

Nema, znači, potrebe uzroke stanju u srpskoj privredi tražiti u nekim posebnim, srpskim ili bilo kakvim drugim kulturnim sklonostima ljudi, političara ili banaka. To nije potrebno ni sada kada su okolnosti promenjene. Može da se kaže da dinar nije na režimu fiksnog kursa. Ostavimo tu raspravu, da li jeste ili nije, za čas po strani. Jasno je da je krajem prošle i početkom ove godine došlo do devalvacije dinara. Trenutno se kurs ponaša kao da je praktično fiksiran. Ne samo zato što je veoma stabilan, već i zato što je podržan visokim deviznim rezervama i relativno visokom referentnom kamatnom stopom. Iskustvo sa devalvacijom, pored nedostatka poverenja u dinar, stvara dodatan problem centralnoj banci da obezbedi kredibilnost monetarne politike. Usled toga je veoma verovatno da bi jedan duži period stabilnosti kursa – kao da je fiksiran – bio koristan kako se ne bi dodatno izgubilo poverenje i u dinar i u bankarski sistem. Usled čega dinar, realno, jača, zbog tekuće inflacije, a i zato što postoje značajna inflatorna očekivanja.

Na taj se način mogu objasniti najvažnije makroekonomske neravnoteže srpske privrede. Šta se iz ovoga može zaključiti o privrednoj politici? Jedan odgovor je da se kaže kako je potrebno promeniti ponašanje privrednih subjekata, uključujući i državu, kako se ne bi rizikovala stabilnost relativnih cena. Dakle, trebalo bi smanjiti plate, smanjiti javnu potrošnju, subvencionisati proizvodnju i kredite i povećati javna ulaganja što se više može, pa ako je potrebno i povećati poreze. Nešto od toga, ne sve, je bez sumnje potrebno. No, nije jasno zašto se očekuje da će se ponašanje privrednih subjekata promeniti, ako tome ne pogoduju promene relativnih cena? Drugi bi, dakle, put bio da se na promenu ponašanja utiče odgovarajućim reformama institucija i privredne politike. Ostavimo ovde reforme po strani. Kako bi mogla da izgleda alternativna privredna politika?

Najpre je potrebno poći od toga da je u ovom času proizvodnja daleko ispod potencijalne. Što bi trebalo da utiče na smirivanje inflacije, pa i da deluje deflatorno. To, opet, otvara mogućnost značajnog smanjenja referentne kamatne stope, bar u meri u kojoj se ona koristi kao sredstvo obuzdavanja inflacije. Štaviše, nema bojazni ni da bi se bitno uticalo na devalvaciju, budući da je tražnja za stranim novcem smanjena usled pada potrošnje i ulaganja. No, ako bi dinar počeo da depresira, to bi delovalo podsticajno na izvoz, što bi trebalo da bude izvor budućeg privrednog rasta.

Obično se kaže da bi depresijacija dinara značajno poskupela i zaduživanje i razduživanje, što bi, međutim, trebalo da utiče na vladu da se ne oslanja na fiskalni deficit, a i na sve druge da realnije sagledaju sposobnost da vraćaju dugove. To bi nateralo vlasti i na reforme koje su potrebne: na ukidanje subvencija, na reformu socijalnog sistema i na smanjenje poreskog tereta, kao i na ulaganja koja podstiču izvoz, a ne potrošnju. Kaže se, uz to, da privreda nema robu za izvoz, što je tačno, ali to je zato što se ne isplati izvoziti, a ni ulagati u izvoz. Promena relativnih cena bi dovela do nižih troškova i rada i kapitala, što bi posebno trebalo da pogoduje razvoju izvoznog sektora.

No, šta god da smatrate poželjnim, važno je razumeti: sa ekonomske tačke gledišta, ponašanja se teško menjaju ako se ne menjaju relativne cene.

NIN, 12.11.2009.