Zna li se gde je Statut i šta li je s njim? Poslednji put je viđen u Skupštini Vojvodine, ozbiljni svedoci se kunu da je potom opažen na parkiralištu Banovine kako ulazi u automobil i polazi ka Skupštini Srbije, ali negde usput mu se gubi svaki trag. Ima, doduše, indicija da je Statut zatočen negde u lagumima Skupštine Srbije, gde ga pripadnici parapatriotskih snaga muče (puštajući mu guslare iz Vrbasa i govore Slobodana Miloševića iz 1988. i 1989.) ne bi li mu iznudili priznanje da je separatista, ali se ovaj časno drži pred neprijateljem, čvrsto rešen da mu ne da ni zrno žita.

Stvarno, ova trakavica sa Statutom Vojvodine i Zakonom koji ga prati nikako da se okonča, jedino što povremeno menja žanr. Trenutno je, izgleda, u pitanju triler, a bilo je tu i melodrame, i epske sage, i sudske drame i koječega još. Samo da prođe bez vesterna i ratnog spektakla, pa ćemo reći da smo još dobro i prošli, s obzirom na kvalitet scenarista i raspojasanu glumačku ekipu.

Poslednjih je dana pred misteriozni nestanak Statuta negde u bespućima povijesne neozbiljnosti bilo zaista napeto i neizvesno, sa obratima kao kod mladog Tarantina: Pajtić kaže da je stvar konačno zaokružena, onda Čanak ode kod Cvetkovića (sed, s bradom, Zemunac, premijer u Tadićevom odsustvu, sećate se?) pa se oni, kao, dogovore za neke simbolički ne tako nevažne izmene, potom socijalisti izboksuju poništenje ili barem dezavuisanje tih izmena kroz taj famozni zakon o primeni Statuta, pa onda Ligaši kažu da sve ostaje kako je dogovoreno, pa nam Pajtić biranim rečima objasni kako ni jedni ni drugi nemaju pojma jer samo on ima Pravu Verziju Statuta u rukama, i sve tako ukrug. Na kraju više niko ne ume da vam kaže je li Novi Sad glavni grad Vojvodine, ili njen glavni administrativni centar (hard-disk, takoreći), ili „sedište pokrajinskih organa“, da li je Vojvođanska akademija regularna ili možda ipak paranormalna pojava, koja noću aveta ulicama Novog Sada plašeći prolaznike neopremljene (iriškim) vencem belog luka, može li Vojvodina da ima predstavništvo u Briselu ili mora da ga smesti negde drugde, recimo u Strazbur, i sve tako. Važno je da su se skoro svi složili da se iz predloga Statuta briše ono kako je Vojvodina srednjoevropska regija, jer ko zna kakva se strašna opasnost u tome krije, ako priznamo da je Vojvodina u Srednjoj Evropi onda je time odvajamo od Srbije jer je poznato da je Srbija odvajkada u južnoj Okeaniji, a i inače, ta Srednja Evropa je jedno užasno zlo i pretnja našem autohtonom identitetu. Evo, pitajte mudrog Klod-Velju Ilića - priznatog autoriteta na području mlade nauke etnoantropopatologije, kačulički istraživački smer - ako ne verujete meni.

U celoj ovoj “smijuriji u mjerama“ (Štulić Džoni) dalo se razabrati jedino to da su nekako do poslednjeg trenutka, a i u zaustavnom vremenu, glavni lektori i korektori Statuta bili Čankovi ligaši i Dačićevi socijalisti, što je podela rola koja nije lišena izvesnog šarma i simboličkog naboja. Jer, kad god  gde god se žučno raspravlja o položaju Vojvodine u Srbiji, nužno se nekako dođe do „antibirokratske revolucije“ i njenih pratećih fenomena, a ko je AB revoluciju izveo ako ne današnji socijalisti, na čelu s njihovim ocem-utemeljiteljem? Oni su, dakle, njeni najlegitimniji baštinici, čega se ni danas ne odriču, mada se time više ni ne busaju u prsa baš mnogo. S druge strane, LSV je nastala kao valjda prva organizovana forma „levog“ i regionalističkog otpora tekovinama te iste populističke revolucije na terenu. Dvadesetak godina i bezbroj političkih tumbanja docnije svašta je već postalo moguće, pa čak i to da ove dve stranke budu delovi iste vladajuće koalicije, ali jedno pretrajava: pitanje autonomije temelj je njihovog političkog identiteta severno od Save i Dunava, na ovaj ili onaj način.

Kako god bilo, Statut i Zakon valja pronaći i osloboditi ih iz šapa njihovih otmičara i tamničara. E sad, u kakvom će stanju oni izaći iz skupštinskih laguma, i hoće li posle još uopšte biti pogodni za upotrebu, to znaju samo Bog, koji je opravdano odsutan, i Ivica Dačić, koji je opravdano prisutan, jer nam ga je Odsutni ostavio kao podsećanje da stvari uvek mogu da budu gore nego što jesu.

Dnevni unos (020),

Peščanik.net, 13. 11. 2009.

• 019: Lakoća mudrih saveta