Ponedeljak je, u Srbiji je u toku prvi od tri dana žalosti proglašena zbog smrti Gojka Stojčevića, monaško ime Pavle, patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Zvoni mi mobilni telefon, na drugoj strani virtuelne žice je novinar jednog „manjinskog“ medija iz Vojvodine. Pre nego što me pita ono što ga zapravo zanima, gospodin novinar – kojeg lično ne poznajem – koristi priliku da mi najpre, tronutim glasom, iskreno izjavi saučešće zbog smrti g. Stojčevića. Na trenutak se zbunjujem, ostajem bez teksta, a onda sagovorniku blago odvraćam da mi taj simpatični i opšteomiljeni gospodin nije bio rođak niti poznanik. I da, u tom smislu, može odmah da pređe na stvar.

Posle razmišljam i o mom i o njegovom gestu. Zašto sam ja u tom razgovoru uopšte primalac, a on pošiljalac izražavanja saučešća, ako je razumno pretpostaviti da sa preminulim čovekom nismo bili ni u kakvoj rođačkoj, prijateljskoj ili makar poslovnoj vezi? Ako je u pitanju to što je njegova smrt u 95. godini života, posle dugog bolovanja, zvanično, s pečatom vlasti, proglašena najtužnijom opštedržavnom stvari nakon smrti Josipa Broza (koji je, sa sedam dana žalosti, uzor nedostižan budućim pokolenjima, ali znate, to su bila „druga vremena“), onda to podjednako vredi za obojicu, jer i on i ja smo građani i državljani Srbije. Mogao sam, dakle, i ja njemu da izjavim saučešće, samo da sam se prvi setio. No, ako je u pitanju omiljena multikulturalistička igra sa razmenama insignija kolektivnog identiteta, odnosno međusobnih ritualnih ispoštovavanja (kao da smo svi postali „Zemunci“), dakle, to što sam ja, za razliku od mog sagovornika, Srbin i kršteni pravoslavac, to već zvuči naizgled „logičnije“. No je li zaista tako?

Pretpostavljam da je moj sagovornik bar „nasledno“ rimokatolik. Možda je i vernik. Da je, daleko bilo, umro papa, da li bih ja mom sagovorniku izjavio saučešće? Jok, osim možda u slučaju da pouzdano znam da su budući papa i on zajedno čuvali ovce, što je zapravo veoma malo verovatno.

Da li se uopšte može izjaviti saučešće nekome ko nije bio ni u kakvoj ličnoj relaciji s preminulim? Pa, čak i kad je Tito umro, kad su hiljade naprasne siročadi ridale i padale po ulici u čazmatrans zbog tog iznenadnog i nenadoknadivog gubitka, ne sećam se da su ljudi – pa makar bili i najljući Titoisti – jedan drugome izjavljivali saučešće. Ili da su vas pozivali vaši prijatelji iz inostranstva, da vam poruče kako dele vaš bol za vašim predsednikom, koji vam je svima nekako kao otac...

Jasno vam je da sve ovo ne pričam zbog mog bezazlenog i dobronamernog sagovornika. Zapravo, sve što je on mogao da zaključi kada je video kakve su razmere kulta preminulog predvodnika klera SPC, jeste da se ovih dana svakome pripadniku većinskog naroda ima preventivno izjavljivati sućut, kao da mu je umro otac. A šta čovek drugo i da pomisli?

Ovo nije ni mesto ni prilika za pomnije razmatranje lika i dela g. Stojčevića. Nesporno je da je svoju Crkvu vodio tako da ona mahom nije mnogo odstupala od raširenih tragičnih zabluda koje su nezamislivo unazadile Srbiju u ovih dvadesetak godina, ali je istina i to da bi mnogi drugi arhijereji na njegovom mestu bili mnogo radikalniji. Činjenica je i da je, svojim stilom života koji je nekako odgovarao popularnoj (to jest: idealizovanoj) predstavi o monasima, sasvim prirodno stekao masovno poštovanje „običnog sveta“, razumljivo zamorenog od toga što živi u razorenom društvu u kojem svaka baraba i zamlata – uključiv i one u rizama – mlati krvave milione i vozika se okolo - paunišući svoj banditizam - u najskupljim automobilima i džipovima.

S obzirom na sve to, hajde i da zažmurimo na inače relevantne „legalističke“ argumente oko toga zašto bi cela jedna država oficijelno žalila zbog prirodne smrti u vrlo dubokoj starosti jednog čoveka koji je, na kraju krajeva, bio predvodnik doduše većinske, ali ipak samo jedne od bezbroj verskih zajednica u Srbiji. Dakle, recimo da je dan Patrijarhove sahrane mogao biti proglašen Danom žalosti, manje zbog same njegove „funkcije“ (koja, dakle, strogo pravno gledano, uopšte nije „javna“) a više zbog ugleda i omiljenosti u „narodnim masama“. Međutim, proglašavanje tri dana žalosti naprosto je nešto što prelazi duboko na onu stranu elementarnog dobrog ukusa: radi se o jednoj patetičnoj, ulizivačkoj, a iznad svega faraonskoj gesti, protiv koje bi se sam Stojčević prvi pobunio. Velikih li hrišćana – ni toliko nisu mogli da nauče od njega, a ovamo im je te duhovni otac, te ovo, te ono...

Prostije rečeno, ova vrsta prenaglašenog javnog oplakivanja karakterističnija je, recimo, za tiranske režime koji ostanu bez Vođe, gromoglasno ucveljeni (dok ne nađu drugog, bacajući se kamenjem na onomad tako zdušno ožaljenog prethodnika). Ona, dakle, nipošto ne dolikuje sopstvenom povodu.

I uopšte, možete li zamisliti ikoga zbog čije bi smrti (pa još prirodne i u dubokoj starosti; dakle, „slučaj Đinđić“ u startu je nešto drugo, zbog okolnosti u kojima je okončao svoj život) bila proglašena trodnevna žalost? Ima li takvog državnika? Političara? Pisca? Naučnika? Kotlokrpe? Nema šanse. U našem javnom i sekularnom svetu to ne dolazi u obzir: odmah bi vas sa svih strana razapeli na krst da ste, u najmanju ruku, megaloman. I bili bi savršeno u pravu. Ali, kada su najviši crkveni prelati u pitanju, tu se već lako pokaže sva beda, neznanje i trulež postkomunističkih elita, mahom malograđanske provenijencije (ne, dakle, u „klasnom“, nego u „duhovnom“ smislu). Zato su tako skloni brljotinama, čak i kada im ne nedostaje dobrih namera: zato što ništa ne znaju, i to im se baš dopada.

Dnevni unos (022)

Peščanik.net, 17.11.2009.

• 021: Angažman i kurvini sinovi