Dok vi čitate ovaj tekst, Ratko Mladić sedi verovatno negde u toplom, srkuće kafu, kreće se bešumno po stanu samo u vunenim čarapama – kako nam onomad lucidno otkriše eksperti za liferovanje «obaveštajnih» magluština – i, ko zna, možda se silno zabavlja najnovijim ciklusom bajanja na temu «hoće li pre Srbin u kosmos ili Mladić u Hag». Bah, teška dilema, neizvesna. Kako god, Serž Bramerc je relativno zadovoljan naporima ovdašnjih Službi u potrazi za Mladićem (i onim drugim), pa ćemo možda i dobiti odmrzavanje SSP-a, ako recimo Nemačka odmrzne Holandiju. Otkravljivanje je, navodno, uveliko u toku. Što našim ambicioznim državoupraviteljima daje silne ideje, njima ova (eventualna) defrižideracija nije dovoljna, oni bi odmah da se zvanično kandiduju za EU. Ma da, ali zašto da se tu stane? Možda bismo odmah mogli da kandidujemo Srbiju za predsedavanje Evropskom unijom, zašto da čekamo da postanemo članica? Dugo je to, bre, do tada ko živ ko mrtav. Ne treba robovati buržoaskom formalizmu, što bi rekao drug Kardelj.

Pa dobro, neka, bolje i neartikulisani višak EU-entuzijazma, nego njegov kobno artikulisani manjak. Uživajte dok traje, ionako će vam to već nekim novim nestašlukom ubrzo pokvariti Jeremić Vuk, čim se blagoizvoli vratiti iz Gabona i Nigerije, gde se junački bori za Kosovo, a i Metohiju, koja je posebno jako prisutna u srcima gabonskih progresivnih snaga.

Heroj ovog značajnog trenutka ipak je Vladimir Vukčević, prvi čovek tužilaštva za ratne zločine, koji je nakon pomnog analitičkog promišljanja došao do zaključka – i podelio ga sa ostatkom čovečanstva – da bi Mladić Ratko do danas možda bio među veteranima Pritvorske Jedinice, samo da 2006. nisu nekako brzo, naprasno i bezglavo pohapšeni neki silni njegovi jataci, i to sve do neke tetke s 'ladnom trajnom koja mu je tu i tamo spremala sarmu, podvarak ili raštan, ne zna se tačno. Umesto da jataci, jednom identifikovani, posluže Službama za lociranje begunca (ako, je li, prihvatimo zvaničnu verziju da se nije znalo gde je) i njegovo namamljivanje u stupicu, ispada da je nimalo suptilno razbijanje (dela) te mreže bilo jasan signal upozorenja za srebreničkog licemernog bombondžiju.

Ne razbiram se u policijsko-špijunska posla, moguće je da u onome što Vukčević kaže ima logike, ili bar to tako zvuči nama koji smo jači sa Le Kareom nego sa Pravilom službe, ili kako se već zove ta primenjena literatura. Samo, ako je to vaistinu tako, zašto se to dogodilo? Tužilac spominje «pogrešnu procenu», što zgodno zvuči, ali šta ako je procena, naprotiv, bila sasvim ispravna? To jest, ako je – pošto se haškoj aždaji nešto moralo prineti kao žrtva – hapšenje buljuka jataka i polujataka trebalo da posluži baš tome da se Mladić sačuva, da postane mnogo teže pronaći ga?

A ovo me, opet, vodi daljim zaključcima, za koje Vukčević, naravno, ne odgovara, nego samo moja pokvarena mašta i prljave strasti. Naime, s obzirom na to da je na čelu izvršne vlasti tada bio izvesni beogradski pravnik - knjige starostavne kažu da se zvao Koštunica Vojislav - i da je dotični imao punu kontrolu i nad policijom, i nad vojskom i nad odgovarajućim osetljivim i misterioznim državnim Službama, ne morate biti domišljati kao kakav pisac triler-bestselera da vam stvar opasno zavonja na manipulaciju manje značajnim figurama zarad očuvanja «kvaliteta». Prostije rečeno: nije li žrtvovanje sitnijih jataka manevar vrhunskog jataštva, nije li to nešto kao žrtvovanje pešaka zarad odbrane kralja i kraljice? Pa bi i Vukčević, možda, kad se već tako domišlja i premišlja, mogao štagod, u službenom svojstvu, da priupita izvestan broj koloritnih tipova koji su upravljali Srbijom nakon raspada DOS-ove vlasti, a bogme i mogućeg Prvojataka samog, jednog inače naizgled sivonjavog i dosadnog čoveka, a znamo dobro iz dobre literature da su takvi najopasniji?

Dnevni unos (027),

Peščanik.net, 24.11.2009.

• 026: Šejtanovi ratnici