Čudno je to s Titom i Srbima u poslednjih dvadesetak godina: tek nakon što su se uverili da je pouzdano mrtav i da neće uskrsnuti, mnogi su u Srbiji krenuli da mu mere rep, prisećajući se retroaktivno svih njegovih nepodopština, utoliko strašnijih ukoliko su bolje bile izmišljene (što ne znači da on nije imao stvarnih nepodopština, nego da su one tobožnje ljudima bile mnogo uzbudljivije); nešto kasnije, kada je sistem koji je stvorio počeo stvarno da se urušava, mnogi su se uplašili i počeli su diskretno da mu se vraćaju, doduše, selektivno, po sistemu: bio je dobar, baš šteta što je bio Hrvat...

Uostalom, nije li Milošević  i iznikao (pravo iz ništavila, u koje će se vratiti kao u prirodno mu okruženje) u masovnog Idola kao neka vrsta pokušaja da se stvori funkcionalni Tito-Srbin, Tito s ispravnim genetsko-geografskim poreklom? Projekat je, doduše, neslavno propao jer je ovaj sve pogrešno shvatio. Uzgred, premijerni prototip Tita-Srbina u masovnoj svesti zvao se Aleksandar Ranković, ali je ta stvar čabrirala još u eksperimentalnoj fazi; Milošević je, nažalost, dogurao mnogo dalje, a rashodovan je tek nakon što je upropastio toliko toga da ni trust genija (kakav nam ionako nije na raspolaganju) to neće moći da dovede u red za naših života.

Koliko mogu da procenim današnje stanje duhova, rekao bih da idealna vladavina za prosečnog stanovnika ove zemlje izgleda nekako ovako: u ekonomiji – titoizam i kardeljizam, ali sponzorski potpomognut čvrstom valutom, ne pitamo odakle; u politici: večito rekreativno srbovanje, ali koje nas ništa neće koštati, zarad kojeg nas niko neće mobilisati i terati nas da izistinski puzimo po slavonijama i kosovima, i zbog kojeg nas niko neće bombardovati; u svakodnevnom životu: ritualno pravoslavlje, ali ne baš bukvalno shvaćeno – kad baš zagusti, jedared-dvared godišnje, ću postim do ponoći, a onda ću se omrsim dvostruko, majke mu ga nabijem! Izvini pope, ja to onako, po naški, aj' popi jednu, ljudi smo, nismo Turci... Sve u svemu, idealni srpski vladar bio bi eksplozivna kombinacija poznog Tita, ranog Miloševića i svevremenog Amfilohija. Da li bi to iko preživeo? Ne bi. Ponekad nas sudbina majčinski čuva od nas samih.

Dva su dnevna povoda ovome razmatranju. U Užicu – nekada Titovom – pokrenuta je inicijativa (čini se, prilično podržana) da se na glavni gradski trg vrati ogroman spomenik Titu, koji se tamo kočoperio od 1961. pa do 1991, kad su ga uklonili lokalni socijalisti, uz inicijatorski ili barem odobravajući mig Odozgo. Kažu da je pri rušenju, tj. uklanjanju spomenika bilo dosta onih koji su se nad njim simbolički iživljavali, valjda oslobađajući svoje zatomljene emocije, tako dobro zatomljene da ni sami za njih koliko do juče nisu znali. Tja, zgodna ilustracija tamnovilajetske suštine naših vrednosnih opredeljenja: nikada ne ubodemo pravu melodiju. Jer, kad pogledaš, sve je u vezi s tim spomenikom (i mnogim sličnim) beznadežno glupo i nekako postidno: bilo je glupo podizati 1961. spomenik aktuelnom vladaru, živom čoveku u naponu snage; još mnogo gluplje bilo je taj spomenik uklanjati trideset godina kasnije; najgluplje bi, dakako, bilo sada ga vratiti. Dobro, to se najverovatnije ionako neće desiti, ali je za našu priču indikativno to kako se raspoloženje Tihe Većine promenilo od ranih devedesetih do danas: reklo bi se da je Titu u međuvremenu, najblaže rečeno, oproštena njegova genetska falinka...

Ostajemo blizu genetike. Nekako u isto vreme, u Beogradu je formirana neka nova Komunistička partija Srbije, pompezno preambiciozna organizacija koja nastaje ujedinjenjem bezbrojnih minijaturnih partijica i partijolikih kružokčića komunostalgične provenijencije, izgubljenih u kosmosu. Znate već onaj tip okružnih mudraca, zamajanih luzera koji prožive ceo život u nepokolebljivom uverenju da su lično izmislili rupu u saksiji, ali da im Zle Sile ne daju da je patentiraju i ovajde se... Vest ne bi zavređivala ama baš nikakvu pažnju –nadobudnih marginalaca i pajaca nam bar ne nedostaje – da na čelo partije nije izabralo građanina Jošku Broza, beogradsko-zemunskog ugostitelja, pravog pravcatog unuka Josipa Broza zvanog Tito. Pa sad ti reci da u svakom die hard komunisti ne leži jedan tek zalečeni monarhista, potrošač kičaste mistike «plave krvi» i naslednih vrlina... Naime, taj je Joška Broz po svojim intelektualnim i političkim kapacitetima naprosto tip iz komšiluka, sivi mediokritet koji u javnim nastupima redovno ispada smešnjikav jer baulja i lupeta o stvarima o kojima uglavnom nema ni najblažeg pojma, ali je čvrsto rešen da o njima mora da Ima Mišljenje. Jedino što ga, dakle, izdvaja iz anonimne mase grotesknih Mislilaca koji pišu pisma novinama, zagovnavaju web-forume ili se javljaju u Utisak nedelje, s namerom da pozdrave tog-i-tog u studiju, a da ne pozdrave onog drugog, jeste njegovo prezime. Vrednost, dakle, sasvim simbolička, iz sfere primitivnog magijskog mišljenja. Dobro, imao je i SPO onomad jednog takvog, prezivao se Mihailović. Nećete verovati, neko vreme je čak bio i gradonačelnik Beograda.

Joška B. je, dakle, nevažan po sebi, ali Joška B. je simptom. Kao takav, možda bi i mogao da okupi neke očajnike oko sebe: nedovoljno da mu stranku učine važnom, ali možda dovoljno da se o njoj još priča. Obrnuvši pun dvadesetogodišnji krug svojih posthumnih odnosa sa Titom, Srbija se, dakle, vraća na početak: ma, Tito bi bre bio sjajan, samo da je bio Srbin! S takvim stavom, nužno će u nedogled tražiti novog i novog, verujući da će kad-tad da ubode pravu kombinaciju (lažnih) vrlina.

Peščanik.net, 26.11.2009.

• 028: Bekstvo u žargon