Ubaci mi novčić u šešir
Kao da si bogati plemić.
(iz pesme verglaša)

U jesen 1958. kasno uveče na ulici Mekdugal prišao mi je starac i rekao: „Gospodine, pišem knjigu svog života i potrebno mi još 10 centi da je završim.“ Dao sam mu svoj poslednji dolar i produžio zadovoljan. Ovakvo nadahnuto, naizgled spontano prosjačenje razlikuje se od onoga što rade profesionalni prosjaci. Njima su potrebni rekviziti: štake, zavoji, drvene noge ili mršavi pas tužnog pogleda. Oni za vas izvode profesionalnu predstavu i nadaju se dobitku.

Video sam Romkinju ispred prodavnice Saks Fifth Avenue kako u rukama drži naizgled polumrtvo dete. Lice te majke bilo je kao zgrčeno od bolova dok je molećivo, sa suzama u očima gledala prolaznike kako je užurbano zaobilaze. Mora da je nedavno došla u ovu zemlju i nije imala dovoljno novca, niti je dovoljno dobro govorila jezik da otvori radnju sa natpisom: Ako ste zaljubljeni ili imate novčanih problema, čitam vašu budućnost kao knjigu. Njena predstava bi možda upalila ispred nekog evropskog manastira čuvenog po čudesnim izlečenjima, ali ovde nije imala takav efekat. Dečak je imao oko četiri godine. Mislim da je patio jedino od dosade što je tog divnog prolećnog dana bio prinuđen da glumi kako je bolestan.

Do tada je majka već primetila da se smejem i počela da me gleda ispod oka. Prišao sam joj i povikao na nju na srpskom. Zapanjila se i umalo nije ispustila dete. Dečak je otvorio oči i pogledao me. „Marš u pizdu materinu“, odbrusila mi je i nestala u gužvi.

Međutim, kada vidite beskućnika kako umire na trotoaru, kakvog sam video pre neki dan, ili veterana iz rata u Iraku jedne hladne jesenje noći, sa kartonom na kojem je ispisao svoju nevolju, to nije za šalu. U New York Timesu sam pronašao podatak da je bez stalnog smeštaja 131.000 naših bivših vojnika.

Oni nisu sami. Kada prošetate noću, po mračnim gradskim ćoškovima videćete mnoge muškarce i žene zamotane od glave do pete. Prošle jeseni video sam ispred ulaza u neku zgradu na aveniji Medison sedu ženu kako stoji ispružene ruke. Dao sam joj novčanicu od pet dolara i iznenadila me je pitanjem „Koliki kusur želite, gospodine?“ Imala je manire stare guvernante, učiteljice ili bibliotekarke. Bilo mi je neverovatno da ona nema krov nad glavom.

Nekoliko puta u životu nisam imao para za metro i osetio sam se kao beskućnik. Jedne zimske noći bilo je toliko hladno da nisam imao drugog izbora nego da zaustavljam prolaznike i tražim sitniš. Skupio sam hrabrost da priđem dvojici lepo odevenih muškaraca, od kojih je jedan bio mlad a drugi star, ali su brže-bolje pobegli. Na kraju je naišla starija crnkinja i pokušao sam ponovo. Lagano je otvorila tašnu, malo preturala po njoj i, nakon što me je još jednom pažljivo pogledala, dala mi je 25 centi. Zahvalio sam joj se i otrčao da uhvatim voz do kuće.

Preveo Ivica Pavlović