Komentatori koji žele da ostave utisak učenosti rado se, u bilo kojoj prilici, pozivaju na onu misao Karla Marksa kako se događaji u istoriji odvijaju na malko čudan način: premijerno kao tragedija, reprizno kao farsa. Tako je, dakle, govorio Marks (deo znamenitog trija «Marks, Englez i Lenjir», a sve po Vujici Rešinu Tuciću, pre koji dan preminulom novosadskom pesniku, jednom od prvaka vojvođanske neoavangarde). Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović odviše su ophrvani državotvornim brigama da bi uočili bilo kakvu farsu na vidiku: oni misle da nam se upravo dešava strašna tragedija, a ta se tragedija zove Statut Vojvodine. Naime, Statut je po njima prvi krupniji korak u jednom procesu koji će valjda zakonito dovesti do nestanka jedne države (Srbije, u granicama u kakvim je znamo), i nastanka druge (Vojvodine, dakako). Pa dobro, svako ima pravo da se bavi predviđanjem budućnosti, sve dok to ne naplaćuje kao vračara, manipulišući ljudskim strahovima i nadama.

O «Otvorenom pismu predsedniku Republike i poslanicima Narodne skupštine Srbije» koje su četvororučno komponovala dvojica prvaka NSPM-trusta već se u javnosti dosta govorilo. Pismo je upućeno pred samo usvajanje Statuta i pratećeg Zakona o nadležnostima Vojvodine, mada je odavno bilo jasno da postoji parlamentarna većina za njih, kao i nedvosmislena politička volja da se s time napokon završi, to jest, da se konačno usvoji ova, znatno okrnjena verzija Statuta. Otuda je jasno da autori nisu mogli računati na nekakvu «praktičnu» političku korist od svog čina, čak i kad bi bilo moguće da parlament jedne zemlje u poslednji čas preplašeno opoziva svoje odluke zbog dubljih ili plićih strepnji i sumnji dvojice univerzitetskih nastavnika. Ispada, otuda, da je ova akcija više na tragu onog «rekoh i spasih dušu svoju»... Pa onda nije čudno ni da se Otvoreno pismo završava parastarozavetnom proročkom grmljavinom: «ne možete reći da niste znali i da niste na vreme upozoreni».

E sad, sva ona već izanđala «antistatutna» opšta mesta koja su posejana uzduž i popreko ovog Otvorenog pisma ne bi zavređivala nikakav komentar: sve je već rečeno sa obeju strana, cela je priča već dosadna, nema tu više nikakvih pomeranja, niti je više ikoga moguće ubediti da promeni već formirano mišljenje, na ovu ili onu stranu. Ali, ima u Antonić-Vukadinović pismu jedan argumentacijski sloj koji nisam zapazio kod drugih, i koji je zanimljiv i intrigantan za pretresanje. Naime, autori drže da postoji jedan neotklonjivi «strukturni» problem zbog kojeg je svaka iole «jača» autonomija Vojvodine pogubna po Srbiju kao državu: «Današnja Srbija je isuviše mala zemlja za 'region' kakva je Vojvodina. Srbija (bez Kosova) ima 7.5 miliona stanovnika. To znači da njeni regioni treba da imaju najviše 800.000 stanovnika. Utemeljenjem državolikog entiteta od 2,0 miliona stanovnika severno od Save i Dunava, unutar Srbije se stvara jedan para-državni organizam i – slično Ustavu iz 1974. – u same temelje države postavlja neka vrsta tempirane institucionalne bombe sa odloženim dejstvom. Ova glomazna etatizovana struktura, u svakom slučaju, nije i ne može biti ona toliko potrebna demokratska decentralizacija, a još manje funkcionalna regionalizacija zemlje, za koju se izdaje.» Pred kraj svog pisma, A. & V. predlažu lek i za ovu boljku: decentralizaciju i regionalizaciju treba «preneti na manje i funkcionalnije regione – poput Srema, Banata ili Bačke – koje treba što pre formirati».

Šta smo, dakle, ovde imali? Vojvodina je, sa dva miliona ljudi, zamašnom teritorijom, ekonomskom moći i resursima svih vrsta, malko odveć velika i jaka za ovu i ovakvu Srbijicu. Pa, šta onda da radimo s takvom i tolikom Vojvodinom? Da je preventivno razdrobimo, najbolje na tri dela, tri srca junačka: Srem, Banat i Bačku. Pali li vam se lampica: na šta vas ovo podseća? Antonić-Vukadinovićev predlog naprosto je doslovni «plagijat» onoga za šta su srpski nacionalisti još od ranih sedamdesetih optuživali SFRJ vlast: da je smatrala da je Srbija odviše velika i jaka unutar jugoslovenskog konteksta, i da je zato treba nekako sapeti, recimo, razdrobiti je na tri dela (»Užas» plus dve pokrajine, de facto nezavisne od republičkog, mada ne i od federalnog Beograda). Nisu li nam ti ljudi dvadesetak godina probijali uši da je nezvanična, ali delatna parola poznog titovskog (Ćosić bi rekao: brionskog) režima bila «slaba Srbija – jaka Jugoslavija»? E sad, kad nikakve Jugoslavije više nema, NSPM prvaci predlažu to isto, samo što sad, u kontekstu Srbije kao samostalne države, geslo glasi: «slaba Vojvodina – jaka Srbija»...

Kako se okončalo ono prvo? To bar predobro znamo: tragedijom. Kako će se okončati ovo drugo? Ako budemo imali sreće i pameti – farsom. Eto, Marks, Englez i Lenjir još mogu nečemu da nam posluže.

Dnevni unos (032),

Peščanik.net, 01.12.2009.

• 031: Panika od izvetravanja