Evropska shuttle diplomacy - od početka pregovora o budućem statusu Kosova - zaista radi punom parom. SB OUN će već početkom januara 2006. imati od čega da počne svoj deo posla. Neumorni finski diplomata M. Ahtisari stiže svuda i već je sigurno da će stići i u Beč gde će - to će mu biti sedište - privesti za pregovarački sto Albance i Srbe. To nije malo jer do sada to nikom nije uspelo. U Beogradu, pak, mimo svih očekivanja, nema ni žurbe ni neke veće nervoze. Pre bi se reklo - o tome novine svakodnevno pišu - da ima zbunjenosti neke koja nije najbolji saputnik na početku puta. Usaglašava se nekakva strategija, a kakva, to je malo kome jasno.

Ni u SPC "nema sinhronizacije i jedinstva". Jednu politiku je najavio sam "oficir za vezu" između državnoga pregovaračkog tima i Odbora za Kosovo i Metohiju sv. arhijerejskog Sinoda lipljanski episkop Teodosije - koji smatra da je sada bitno "da se integrišemo u ono što bude bilo" jer nismo "toliko moćni da određujemo status" ali možemo ostati tamo i deliti sudbinu Kosova sa drugima. Drugačiji je stav raško-prizrenskog episkopa Artemija koji i sam priznaje da smo bili "loši učenici istorije", ali insistira na kosovskom zavetu svetog kneza Lazara. Vladika nije odgovorio na pitanje kako se može graditi ozbiljna realna politika na zavetu, predanju i legendi - predugo smo to činili i nikako da vidimo da rezultata nema pa nema. Treća se politika nazire čak na jednom ozbiljnijem nivou - patrijarh Pavle je zvanično primio M. Ahistarija i prisutni mitropolit Amfilohije je tada doslovno kazao - "Vi imate punu podršku SPC za obavljanje tako teškog i odgovornog zadatka", a to je dopunio i sam patrijarh Pavle (Pravoslavlje 1. 12. 2005) koji je izneo stav - da je ne jednom u istoriji bilo neke "okupacije", pa se opstajalo.

U takvoj se situaciji evropski diplomatski "čunak" provlači kroz davno zamršene niti balkanskog razboja. Iz sveta se nudi upravo "evropsko partnerstvo" pri čemu se ima na umu ne samo kosovski čvor već i sudbina regiona. Kakav će to kompromis biti ne znamo ali jedna evropska poruka je jasna - nijedan nacionalizam ne sme biti nagrađen, dakle, ako je srpski osuđen i kažnjen trebalo bi tako postupiti i s albanskim nacionalizmom. I sa svakim drugim jer reč je o sudbini regiona ma kako ga nazivali u političkim mapama i agendama.

Republika, januar 2006.