Šta vas više vređa – to što se predsednik onomad krio u ambasadi u Rumuniji ili što se sad krio u muzeju u Srbiji?

Znam, nije lako pitanje, naročito ne ovako iznebuha, ali uzmite sebi neko vreme, sačekaću da razmislite, ne žurimo nigde.

Ako ste se opredelili, da nastavimo.

Kad je bio onaj miting, onaj koji je prethodio ruiniranju radnji, ambasada, grada, našeg ugleda, naših snova i nadanja, naš predsednik se krio u našoj ambasadi u Rumuniji. Sad kad je bila svečana sednica vojvođanskog parlamenta na kojoj je proglašen statut valjda isto naše Vojvodine, naš predsednik se krio u našem muzeju u Srbiji. Šta je isto, a šta različito u ovim događajima?

Doduše, ne znamo da li je probao da se ponovo uvali predsedniku Rumunije, ali mu ovaj nije izašao u susret procenjujući valjda da nužda nije velika kao prošli put? (Pa sve i da je velika nužda, neka ode u neki klozet, ne mora da i od toga pravi državnički posao.) Ako je bilo tako, nadam se samo da naši britki diplomatski umovi neće i to tumačiti kao da nam je još jedna država “zarila nož u leđa”. Ali ako nije, zašto se predsednik onoliko potrudio da nam opravda svoj izostanak sa onog neuljudnog mitinga na koji nije ni trebalo da ode, dok se sada, kad je uljudno pozvan (ne kobajagi kao kod predsednika Rumunije koji, ne samo da ga nije pozvao, nego se sigurno i čudio što je ovaj banuo, a onda ceo dan prečučao u sopstvenoj ambasadi) na jedan uljudan događaj na koji je trebalo da ode, tako neuljudno oglušio o osnove državničkog držanja, diplomatije, marketinga, lepog vaspitanja, čega god hoćete?

Pri tom smo na vestima lepo videli kako nikakvim obavezama, pa ni državnim, nije bio sprečen da samo dan ranije baš kao i dan kasnije poseti partijske proslave svojih koalicionih partnera, kao što je imao vremena da poseti Palmino takmičenje u kik-boksu, silne utakmice u zemlji i inostranstvu, proslavu svoje osnovne škole...

Zašto nije pokušao da izmisli koliko-toliko ubedljiv izgovor? Dobro, ni ono sa Rumunijom nije bilo bogzna kako ubedljivo, ali se bar potrudio, seo na avion, javio nam se odande, kako se to sad moderno a pogrešno kaže - “putem” video linka da bi nam dokazao da je stvarno tamo, a ne u nekom kafiću (mada su one navučene zavese mogle da bude bilo gde, ali ajde sad, da ne zakeram baš toliko). A sada? Jedino ponižavajućije od bednog izgovora o neodložnoj poseti muzeju bilo bi da je imao neodložno posmatranje partije šaha na Kalemegdanu, ali se toga nije setio, u-ta-ta.

U nekoj drugoj državi, sa nekim drugačijim, a uticajnijim javnim mnjenjem, takva oholost i bahatost bile bi početak kraja. Njegovog. U ovoj državi, sa ovakvim, a neuticajnim javnim mnjenjem, to je početak kraja. Našeg.

Pun kufer marketinga

Peščanik.net, 16.12.2009.