Na inicijativu advokata Vladimira Đerića i njegovih kolega, Vrhovni sud Srbije prihvatio je zahtev za zaštitu zakonitosti i ukinuo presudu kojom su Vladimir Trifunović, general, i dvojica oficira JNA, Sreten Raduski i Berislav Popov, na montiranom procesu proglašeni krivim što nisu dozvolili da bude ubijeno preko dve stotine regruta 1991. i što nisu od Varaždina napravili Vukovar.

Iz istih razloga osudili su ih i u Hrvatskoj. Osuđeni su i u Srbiji i u Hrvatskoj, a u Hagu sude onima koji su njih sudili.

Sudije koje su ih osudili niko ne goni, iako su gori od onih po čijem su ih nalogu sudili, ako se od toga gorim može biti.

Ali, nisu ni sve sudije iste. Đorđe Dozet je oslobodio Trifunovića i dvojicu oficira.

Ali sudija koji oslobodi nevine više nije sudija, postao je advokat.

Uzalud su advokati Stanić i Buturović, kojih više nema, dokazali da Trifunović nije kriv, uzalud ga je sudija Dozet oslobodio, trebalo je da protekne petnaest godina, i da se novi branioci poduhvate posla. U ovom novom vremenu, i ne samo vremenu, već novom poretku i među „novim ljudima“ koji nastoji da zaboravi sve.

Petnaest godina života generala Trifunovića i njegovog boravka u famoznom hotelu „Bristol“ koji je bio i ostao svojevrsno mesto tragedije vojnika koji su bili časni.

Suditi se neće, verovatno, četvrti put. Tužilac može da odustane od optužnice.

Bilo je u istoriji trenutaka kada jedna tragedija, ili jedna sudbina, jedan primer, preokreće njen tok.

Da li smo u stanju da posle dvadeset godina promenimo stavove, politike, da herojima priznamo herojstvo, a da zločince osudimo.

Gledajući u lik, fotografiju generala Trifunovića, suočavajući se sa tim pogledom ozbiljne tuge, mislim o toj golemoj nepravdi koja steže grlo.

Čovek sedi iza dotrajalih zavesa, jedne od najlepših dotrajalih zgrada grada Beograda, u hotelu „Bristol“, svetla škilje iznutra, unutra su užasi Hočevara i majke koja puca u sina, raspamećena.

Svi prolazimo pored „Bristola“ i pored generala Trifunovića.

A tamo je Varaždin, jedan od najlepših gradova.

Tamo sam gledala predstavu Ac Janosa „Mara Sad“ Petera Vajsa iz Kaposvara, pobratimskog grada Varaždina, neverovatnu predstavu o pobuni u Mađarskoj, finalna scena je bila suprotstavljanje tenkovima 1956, sa kamenom u ruci.

Aplauz ovoj predstavi na Bitefu, na kome je pobedila, nije imao kraja.

Njen reditelj Ac Janos bio je jedan od mađarskih studenata koji su redovno dolazili na Bitef i u vrećama spavali gde su stigli, i u Ateljeu 212, ne bi li gledali predstave, i učili.

Varaždinsko pozorište je jedno od najlepših, barokno, malo i savršeno.

Hvala, generale Trifunoviću.

Hvala za žive vojnike i za živi grad.

Za tako konsekventno izvedenu sudbinu, uprkos svemu.

Za veličinu i dostojanstvo.

Sigurna sam da će se neki mladi čovek, jednom, opredeliti da bude vojnik zbog generala Trifunovića, kao i hiljade dezertera koji su odbili da pucaju u „njihove“ Zbog heroja.

Kako bi bilo da se ova država oduži svojim herojima.

Kako bi bilo da se oda pošta, svako priznanje i namire generalu Trifunoviću.

Da mu se obezbedi dostojanstven život, da izađe iz hotela „Bristol“.

Njemu treba gledati u oči.

Suočenje sa njegovim pogledom suočenje je sa strahotnim, nepravednim i katastrofalnim ratom. Sa smrću i razaranjem. Sa uništavanjem. Sa porazom ljudskosti.

On zna koja je cena časti i pravde.

Da li mi to znamo, da li ljudska zajednica u kojoj živimo, to zna.

Da li se može i dalje govoriti o vrednosnom sistemu, o gubitku vrednosnog sistema, o nužnosti uspostavljanja vrednosne vertikale, i gledati Trifunoviću u oči.

Nevinom i zaslužnom čoveku osuđenom sa svih strana.

Ima sudbina i istorijske uloge pojedinih ljudi, kao što je Trifunovićeva, pred kojima jedno društvo i jedna država izvuku ono bolje iz sebe, nanovo se konstituišu i mobilišu, suoče i reše da uspostavljaju ljudskije i dalekosežnije, dalekovidije, odnose kako u samima sebi tako i u međusobnoj politici.

Danas, 05.01.2010.