Ja sam bila jedno od one srećnije dece. Meni su dolazili i Božić Bata i Deda Mraz. Ovaj prvi u kuću, ovaj drugi u preduzeće, tatino. Sigurno je dolazio i u mamino, ali me tamo nisu vodili.

Deda Mrazovih poklona se ne sećam posebno. Pamtim da su to bili, kako i samo ime kaže – paketići, uvek uvijeni u “masni papir”, ali šta je tačno bilo u njima sad više stvarno ne znam. Verovatno ništa upečatljivo inače bih se setila makar nečega.

Za razliku od Deda Mraza, Božić Bata je bio izdašniji i nekako kao da me je bolje poznavao. Doduše, nije bio glamurozan kao Deda Mraz, ne sećam se da su njegovi pokloni bili lepo upakovani, nisam uz njih dobijala onu špicastu kapicu sa lastišem za ispod brade i nije bilo nikakvog posebnog kulturno-zabavnog programa koji je išao uz poklone, ali su zato sami pokloni bili mnogo zanimljiviji, od garderobe do rolšua i trotineta.

Ali ni to nije razlog što ne volim Deda Mraza. Važna razlika između njih dvojice bila je i u tome što je Deda Mraz bio zahtevan, tržišno orijentisan, kako bi se to danas reklo. Kao da je stvarno dolazio iz kapitalizma, kod njega nije bilo “nešto za ništa”, ne, morao si da zaslužiš poklon jer samo dobra deca dobijaju paketiće od Deda Mraza. I on te to uvek i pita. “Da li si bio dobar ove godine?”, pa tek kad potvrdiš i obećaš da ćeš biti i naredne, Deda Mraz ti da poklon.

Za razliku od njega, Božić Bata je bio više po meri socijalizma, mada ga, apsurdno, baš u socijalizmu nisu priznavali. Kod Božić Bate ne moraš ničim da zaslužiš nagradu. Poklon dobiješ radio ne radio, bio dobar ili ne, zaslužio ne zaslužio. I ne traži ništa za uzvrat. Samo malo slame ispod stola na kojoj će da odrema. Skromno, socijalistički.

Ali ni to što me je jedan prihvatao onakvom kakva jesam i nagrađivao bez da to moram nekako da zaslužim nije razlog što ne volim Deda Mraza. Moj najveći problem sa njim je što me je ubedio da je zaista svevideći, i da stvarno postoji neko ko sa pažnjom prati i pamti sve tvoje postupke, a naročito one loše, i spreman je da ti ih spočita kad se tome najmanje nadaš. Ono što se moja baba godinama trudila da mi usadi, o, apsurda, uspeo je jedan kapitalistički, bezbožnički simbol u smešnoj crvenoj odeći. I da me odredi za sva vremena i pokvari za svakodnevnu upotrebu. Zauvek mi je ugradio nekog đavolka koji tačno prepozna kad bih da ne budem dobra, kad bih da se izvučem na lakši način i za male pare, kad bih sebi da zažmurim na jedno oko i unapred oprostim neko nedelo. I čak ne mora ni da zapreti da neću dobiti poklon. Meni je već neprijatno i već sam se postidela. I već bih obećala da neću nikad više, ali i on i ja znamo da hoću i da će me on opet na vreme uloviti.

Da se razumemo, ni kao mala nisam bila nekritična i nikad ne bih poverovala da je Deda Mraz sveprisutan i svevideći bez dobrih dokaza. A on ih je imao. I čim bih mu potvrdno odgovorila na pitanje “da li si bila dobra”, izvukao bi dovoljno kontraargumenata. “A kad si ono babi rekla...”, “A kad nisi poslušala oca, pa si se iskrala...”, “A kad su ti roditelji rekli da ne smeš...” i tako još nekoliko nepodopština. Sve dok mu, srećom, ali nažalost ipak prekasno, te poslednje godine nije spala vata sa brkova. Njegovih crnih brkova. Koji su ostalim danima pripadali mome ocu. A koji je, eto i trećeg apsurda, iako rođen kad i Božić Bata, životnu ulogu ostvario u suprotnom taboru.

Peščanik.net, 07.01.2010.