U Beogradu je od jutros saobraćajni kolaps, na mostu Gazela pukao je glavni nosač, zatvorena je jedna saobraćajna traka, zabranjen je saobraćaj vozilima preko 3,5 tone, ostali mogu da voze najviše 40km na sat, a sve to je preduzeto, kaže direktor Puteva Srbije Zoran Drobnjak, da “nosač ne bi, ne daj bože, pukao.” Ne daj bože. Tako su Beograđanima i svima koji putuju iz Azije u zapadnu Evropu na raspolaganju samo mostovi koje su nam napravili Hitlerovi i Staljinovi vojnici. Ovo što smo sami napravili je, sačuvaj bože, puklo.

Da se podsetimo, Evropska banka za obnovu i razvoj i Evropska investiciona banka su nam još 2007. odobrile kredit za rekonstrukciju Gazele, ali, ali, uslov za oba kredita je raseljavanje Roma koji su živeli ispod mosta. Ne razjurivanje Roma, kako je to bila zamislila proevropska gradska vlast, nego raseljavanje po standardima Evropske unije. Uslov za dobijanje kredita i početak rekonstrukcije je  da se Romima izgrade kuće od čvrstog materijala, a ne da im se daju barake u kojima sada žive.

Na ovom primeru je našem vladajućem polusvetu, koji u prigodnim prilikama lupeta o evropskim standardima i vrednostima, nacrtana veza između novca i evropskih standarda. Gradonačelniku Đilasu će možda pucanje glavnog nosača na mostu pokazati cenu njegovog neznanja o evropskim standardima, ljudskim pravima i pravima Roma, ma kako mu lično oni možda bili odvratni.

Gradonačelnik Beograda je, umesto da traži rešenje koje bi nam obezbedilo da povučemo novac od evropskih banaka i počnemo makar da postavljamo skele na Gazeli, ovih dana bio u Sevojnu. Zašto u Sevojnu, koje koliko znam nije beogradska opština?

Ušao je u kuću nekog kućnog domaćina kome je uveden gas, gradonačelniku je pripala čast da prvi potpali šporet na gas na koji je vesela domaćica pristavila džezvu u čast visokog gosta iz Beograda. Šta ima gradonačelnik Beograda da pali šporet u Sevojnu - pa nije hteo da zaslugu za gasifikaciju nekoliko domaćinstava prepusti političaru iz neke druge stranke, jer je u trenutku kada je država pomogla gasifikaciju u Sevojnu, a to je bilo pre nekoliko godina, on bio u ministarstvu za NIP i nije lud da njemu i DS-u Škundrić i SPS otmu zasluge za narod.

I posle se čude i skandalizuju što su zaposleni u Centru za strna žita iz Kragujevca odlučili da štrajkuju, traže svoje plate, ne ispred opštine, vlade, nego ispred sedišta DS. To jeste novina u našem političkom i sindikalnom životu i možda je onaj opskurni ministar za infrastrukturu koji, između ostalog duži i Gazelu, u pravu kada kaže da su neki štrajkovi inicirani od strane opozicionih političkih stranaka, ali štrajkovi ispred sedišta stranaka jesu sasvim logični. Ljudi iz Centra za strna žita kažu - kadrovi iz DS su na čelu naše firme, ministar u čijoj smo nadležnosti je iz DS, na vlasti u državi je DS, oni su najviše krivi za naše stanje i oni mogu da nam pomognu. Zašto da ljudi idu pred vladu i ostale državne institucije, kada im ta ista vlast poručuje da vlada ne postoji, da je koalicija tako napravljena da svako neprikosnoveno kontroliše svoj resor i da ostali koalicioni partneri nemaju šta da se pitaju. Tako ćemo uskoro imati kordone koji će čuvati sedišta stranaka od pobesnelih radnika.

I dok iz dana u dan strepimo da li će doći do kolapsa elektroenergetskog sistema, da li će pući Gazela, da li će se još neko smrznuti na 300 metara od svoje kuće, da li će pomahnitali tzv. sindikalisti iz javnih preduzeća dizati cene u nebesa jer im se može, da li će dinar još više skliznuti u odnosu na evro, Tadić i družina se šetaju po Etiopiji, svetosavskim akademijama, trče u patrijaršiju da se slikaju sa novim patrijarhom, da popričaju kako država može da pomogne crkvi, uspostavlja se novi savez trona i oltara.

Da citiram Turgenjeva - Posle toliko godina, puteve tvoje odmeravam. Mrtvilo tvoje, nepokretnost i besmisao. I pogled ropski, čas drzak, čas potišten.

Muzika u današnjoj emisiji:

Sade – Soldier of Love

Regina Spektor – Poor Little Rich Boy

Melody Gardot – Goodnite

Emisija Peščanik, 29.01.2010.