Dinar gubi vrednost zato što je tražnja za stranim novcem povećana. Drukčije rečeno, zato što strani novac napušta srpsku privredu.

Detalji toga procesa nisu, naravno, nevažni, ali oni su, na kraju krajeva, uvek isti. Oni koji imaju dinare – država, domaćinstva, preduzeća, banka – prodaju dinare i kupuju, uglavnom, evro jer za to imaju dobre razloge, a u zbiru se, relativno, povećava količina evra koje oni žele da imaju – što je isto kao da se kaže da su uložili novac u inostranstvo, ili, kao što sam već rekao, da je novac napustio srpsku privredu.

Ovo može da se vidi i na sledeći način. Svi pomenuti privredni subjekti, na jedan ili drugi način, vrše pritisak na centralnu banku da ne dozvoli pad dinara, što znači da prodaje devizne rezerve. Rezerve koje se drže u stranom novcu, bilo da se drže u obveznicama stranih država ili u gotovini, jesu ulaganje u inostranstvo. Ono što se ponekad ne razume jeste da nivo kursa nije nezavisan od nivoa deviznih rezervi. Pre nego što je dinar devalvirao krajem 2008. i početkom 2009, često se govorilo kako nema potrebe brinuti se za stabilnost dinara jer centralna banka ima više nego dovoljne devizne rezerve. No, čim su one morale da se troše, kurs je krenuo nadole. Isto se događa i sada. Centralna banka troši rezerve, što samo dozira depresijaciju dinara. Jer se ljudi oslobađaju dinara i postoji neprestan pritisak na kurs da depresira.

Ovde ima smisla ukazati na pogrešnost još jedne česte tvrdnje. Ponekad se kaže da dinar gubi vrednost jer centralna banka smanjuje kamatnu stopu, što povećava dinarsku likvidnost, a ona onda ide u evre. No, ako se pogleda kretanje cena, videće se da se inflacija smiruje, što znači da nema nekog povećanja tražnje ni u vidu potrošnje niti u vidu ulaganja. Privreda stagnira, u najboljem slučaju. Domaćinstva povećavaju štednju, a preduzeća ne ulažu jer imaju viškove kapaciteta. Usled čega je tražnja za dinarima slaba, a pad kamatne stope centralne banke je posledica toga. Uz to, komercijalne kamate se ne smanjuju, jer banke cene da su rizici suviše veliki. Što sve podstiče na oslobađanje od dinara, a to vrši pritisak na dinar da depresira. Bilo bi potrebno da dođe do dodatnog priliva stranih sredstava pa da se taj trend preokrene.

Ovde sada ima smisla nešto reći o Bečkoj inicijativi. Reč je o dogovoru stranih banaka sa centralnom bankom da ne smanjuju nivo kreditnog prisustva u Srbiji. To omogućuje refinansiranje postojećih dugova. No, taj je sporazum vremenski ograničen i neka je relaksacija već prisutna. Pojedine strane banke najavljuju da bi suvišnu likvidnost htele da ulože u privrede sa boljim izgledima, dakle da iznesu novac iz zemlje. To će, ako do toga dođe, ubrzati proces oslobađanja od dinara i povećati pritisak na kurs. I tu je sada ključno pitanje?

Šta kada se okonča Bečka inicijativa? Rezerve centralne banke bi mogle relativno brzo da se istope, a svi koji sada još uvek mogu da se refinansiraju će morati da se razduže. Kako će se finansirati ulaganja i privredni rast? Depresijacija kursa bi mogla da pomogne u tom smislu što će učiniti troškove rada, a i druge domaće troškove, nižim i stoga privredu Srbije konkurentnijom. Tada će se postaviti pitanje da li je privredno okruženje takvo da se ta poboljšana konkurentnost može iskoristiti? Za sada, reformi nema i privreda deluje nespremna za takav razvoj stvari.

Blic, 06.02.2010.