Bio je to politički ekvivalent vojnoj intervenciji: poslednjih nedelja demokrate su bombardovane savetima kako da obnove svoj ekonomski program. Priča se da birači žele da Obama postane više populista, a manje reformator, da što brže otvara nova radna mesta, ali i da smanji troškove. Ovaj kontradiktorni stav je proizvod takozvanog novog populizma. Iza ekonomskog populizma s kraja XIX veka i skorijeg desničarskog kulturnog populizma stoje donekle koherentne ideologije, dok ovaj novi spaja nespojive probleme i ciljeve pod opštim sloganom: „Mnogo sam besan“. Možda je narod progovorio. Ali nije sasvim izvesno da to što govori ima smisla.

Jedno od mogućih tumačenja razloga novog populističkog ustanka je da je to pobuna građana protiv Volstrita, gnev naroda koji se pobunio zbog spasavanja neodgovornih banaka. Bankari jesu doživljeni kao najveći neprijatelji, ali radi se o mnogo širem nezadovoljstvu pripadnika srednje klase, koji imaju utisak da svi sem njih dobijaju neku pomoć. Većini birača je dosta velikih korporacija, velike administracije i velikih sindikata. I spasavanje automobilske industrije je bilo podjednako nepopularno, iako su uslovi za te kompanije bili mnogo stroži (G. M. i Chrysler su bankrotirali, deoničari su zbrisani, a direktori najureni), a najveću korist su imali radnici. Moglo se očekivati da će aranžman po kojem radnici ne gube posao biti bolje prihvaćen u zemlji koja živi u strahu od nezaposlenosti. Ali većini birača se ni to nije dopalo.

Neki se nadaju da je slom teorije slobodnog tržišta učinio da ljudi požele veću kontrolu države nad ekonomijom. Međutim, procenat Amerikanaca koji misle da se država već previše meša u ekonomiju viši je nego krajem devedesetih. Primer za to je reforma zdravstva. Ako Kongres usvoji predlog zakona, uz sve njegove nedostatke, problemi za koje birači tvrde da su im važni biće rešeni: neosigurani će biti osigurani, smanjiće se neodgovorno ponašanje osiguravajućih društava, a ljudi bez posla imaće zdravstvenu pomoć. Pa ipak, više je onih koji su protiv predloga zakona nego onih koji su za, a mnogi misle da država prekoračuje svoja ovlašćenja. Oni koji misle da je porast troškova osiguranja loš trend, istovremeno imaju najveći otpor na odredbe zakona koje kontrolišu troškove – porez na skupa zdravstvena osiguranja i bolju raspodelu sredstava postojećeg besplatnog zdravstvenog osiguranja (Medicare). Na kraju, mnoge ljude nervira reforma kao takva: ispitivanje birača koji su 2008. glasali za Obamu, a nedavno u Masačusetsu izabrali republikanca Skota Brauna, pokazuje da 41% onih koji su se protivili reformi zdravstva ne zna da li je reforma suviše radikalna ili to nije uopšte. Prosto rečeno – oni ne znaju zašto ne podržavaju reformu; jednostavno im se ne sviđa. Oni su kao Marlon Brando u filmu Divljak kada ga pitaju protiv čega se buni, a on odgovara: „Zavisi šta nudiš.“

Ono što birači sigurno žele jesu radna mesta. Ali i tu je populistički naboj kontradiktoran. Ljudi bi hteli da im država obezbedi posao, ali takođe žele da se smanji deficit. Naravno, čovek može da brine o rastućem dugoročnom dugu, a da ipak misli da bi sada veća deficitarna potrošnja bila ključna za oporavak. Ali birači ne razmišljaju o takvim detaljima: oni žele da država pritegne kaiš, a da se istovremeno izbori sa nezaposlenošću. To ne znači da veruju da će trud države uroditi plodom – tri četvrtine Amerikanaca misli da je veći deo prvog stimulativnog paketa protraćen, možda zbog toga što ne vide ljude koji su zbog toga programa zadržali posao, već samo onih osam miliona koji su ga izgubili.

Ovaj bes nije neočekivan, a ni birači nisu obavezni da razmišljaju logično. Ali to ne umanjuje politički rizik novog populizma, jer birači neće biti zadovoljni nijednim potezom vlade: ako demokrate usvoje stimulativni paket, kritikovaće ih za povećanje deficita; ako ga ne usvoje, napadaće ih da ne vode računa o nezaposlenosti. Povrh svega, i istorija i teorija potvrđuju da se solidarnost među ljudima u teškim vremenima smanjuje, a ne povećava. Nedavno objavljena studija pokazuje da ljudi koji trpe nepravdu postaju sebičniji. Zato je teško usvojiti programe koji se baziraju na solidarnosti – kao što je reforma zdravstva ili ekološki program. Došlo je do cap-and-trade efekta, kada se ljudi grčevito drže onoga što im je ostalo, u strahu da ne izgube sve.

U takvim trenucima vlada zapada u iskušenje da obustavi ambiciozne projekte, jer oni provociraju birače. Pomaže kada se shvati da gnev birača nije ideološki, već pre svega pragmatičan – on je posledica oslabljene ekonomije i opustelog tržišta radne snage. (Današnji populizam najviše podseća na pokret Rosa Peroa, takođe nastalog u kriznim vremenima.) To znači da ne postoji način da se udovolji biračima, ali treba znati da će se građani smiriti ako počnu da se otvaraju nova radna mesta. Pomažu i male inicijative koje pokazuju da vlada brine o problemima ljudi (kao što je deficitarna komisija). Ali najvažnije je ponovo pokrenuti ekonomiju – čak i ako to podrazumeva poreske olakšice za poslodavce i dodatno nerviranje birača državnom potrošnjom. Može doći do kratkoročnih političkih gubitaka, ali to je jedini način izlaska iz krize.

James Surowiecki, The New Yorker, 15.02.2010.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 11.02.2010.