Pogledam vesti i vidim da se čuvar večnih srpskih vrednosti opet aktivirao i krenuo u napad. A njegova pozicija večnog čuvara srpstva daje mu za pravo da ga bedna empirija ovih ili onih izbornih rezultata, ne može uzdrmati. On opet čeka svoju priliku. Otišo da bi se vratio.

A ja pomislila da su se njegove metafizičke teme izlizale od ove recesije i da ima važnijih pitanja od onih večitih. Da bih objasnila otkud opet on, moram da podsetim na jednu važnu instancu koju je tu, skoro, povodom ukidanja presude generalu Trifunoviću, lansirao Nebojša Popov. Vazda se mi radujemo što je ovozemaljska sudska vlast ukinula montiranu presudu Trifunoviću, i što mislimo da je on heroj kome hitno treba dati stan i odlikovanje, kada takvu odluku nije donela ona najvažnija – četvrta državna vlast. Šta je ta četvrta vlast ne bi se znalo da nas Koštunica s vremena na vreme ne podseti da je on njen lider. I baš mu sada zgodno dođe, u sred ekonomske katastrofe i na dvogodišnjicu proglašenja nezavisnosti Kosova, da označi izdajnike i nagovesti svoj povratak.

Kao ispostava najviše instance, Koštunica je na dvogodišnjicu lažne države optužio ovozemaljsku vlast da je tajno izdala Kosovo. On iz pouzdanih izvora zna da je sadašnja vlast potpisala tajni sporazum sa Euleksom o priznavanju granica Kosova. Taj sporazum se ilegalno primenjuje, jer nije objavljen u Službenom listu Republike Srbije. Jasno je da ja ovaj sporazum protivustavan, kaže Koštunica,i zbog toga ga sadašnja vlast ilegalno primenjuje. I pored toga, ove dve godine od progalešene nezavisnosti najbolje dokazuju da je Kosovo lažna država, u njoj je sve lažno i nikakve države stvarno u njoj nema. Ovoj sveopštoj laži u kojoj nikakve stvarne države nema, Koštunica suprotstavlja pravu stvarnost Kosova, pa kaže da  dok u Ustavu Srbije bude stajalo da je Kosovo Srbija ono će biti naše, bez obzira na sva jednostrana proglašenja ove lažne države. I pored štete, kaže on, koju pravi sadašnja vlast u dogovoru sa međunarodnim faktorima, na današnji dan srpski narod potvrđuje da je Kosovo sastavni deo Srbije onako kako je to zapisano u Ustavu Srbije.

A ko je zapisao u Ustav Srbije da je Kosovo u Srbiji? Pa niko drugi nego on, lično Koštunica. Ko je realan a ko irealan, izgledalo bi kao nekakvo ludačko pitanje, da nije one četvrte vlasti. Koliko god mi maštali da nje nema, nje stvarno ima. Ne možeš da je napadneš otvoreno, jer naletiš na njene trupe, a ne možeš to raditi ni mnogo sporo (kako radi Tadić), jer se onda ona osokoli i vraća u život. Jedino što se tu pouzdano zna jeste da je četvrta vlast iznad sve tri vlasti (zakonodavne, izvršene i sudske) i da ove tri nemaju nikakve šanse da se instaliraju i razdvoje. Takođe se zna da četvrta vlast nije ni levo i desno, već je čisto srpski orijentisana. Ona brani večne srpske vrednosti, srpsko pravoslavlje i savez sa istim takvim (večnim) vrednostima koje neguje bratska Rusija, jedini pouzdani saveznik srpske četvrte vlasti. Sve drugo je lažno, bez težine, prolazno, bedasto, i nadasve izdajničko.

U toj pretencioznosti leži komična strana Koštunicine kritike ovozemlajske vlasti. Komičnost spaja uzvišenost večnih vrednosti sa banalnošću svakodnevnice. To je ono kada Koštunica visokoparno otkriva kako je sadašnja vlast potpisala tajni sporazum sa Euleksom o granicama Kosova, ali ga nije objavila u Službenom listu! Eh, kako je to mogla da propusti! Da je to učinila, da je tajni sporazum lepo objavila u Službenom listu, stvar bi nekako i legla. Ovako su se dogodile mnoge protivustavne stvari, koje jasno o izdaji svedoče. Jer, u Ustavu je stvarnost Srbije zabeležana. Možda je Kosovo lažna država da lažnija ne može biti, ali zato je Srbija sa Kosovom stvarnija da stvarnija ne može biti. Neko će reći da bi četvrta vlast zadužena za srpstvo i Kosovo bolje uspevala i bez tih fikcija. E, to nije tačno. Bez fikcije, ili tačnije, bez  fiks ideje, ne bi mogla, jer u tome je njena snaga. Bez fiks ideje nema ni samoga srpstva, a kamoli četvrte vlasti koja je Koštunici pripala.

Peščanik.net, 18.02.2010.