Izuzetni gradonačelniče,

Oduvek me je interesovalo, a nisam imao koga da pitam: kako se oseća serijski ubica posle dobro obavljenog posla? Da li infuziju testosterona crpite još dugo nakon ubistva ili je in-memoriam-orgazam rezervisan samo za trenutak aktuelnog klanja motornom testerom? Imate li noćne more? Sanjate li lišće ili betonske ploče? Igrate li se u kancelariji nožem ili sekirom? Dišete li na škrge ili koristite hlorofil asfalta?

Konačno, znatiželjan sam, mada odgovor već znam: da li vas je stid? Naravno, izuzetni gradonačelniče, nije vas stid, ta glupa, besmislena reč odavno je izbrisana iz vašeg osebujnog vokabulara. Razumem vas: koji će vam qurac stid u trenutku kad ste vi gospodar života i smrti svega što se u Beogradu može iseći, srušiti, prekopati, zabetonirati, iseckati, zacementirati, uništiti, iskopati i, naravno, pokopati. Sećam se, neki dan sam na nekoj od vaših televizija gledao uzbudljivi prilog. Vi, okruženi plašljivim novinarima koji vam oprezno, sa strahom, pružaju mikrofon, polušapatom postavljajući pitanje: „Da li ste se predomislili oko sečenja platana?“.

Ne – odlučno i prkosno odgovarate. I dodajete: „Dalje?“. Što, prevedeno na gradonačelnički jezik, znači: baš da vas vidim da li smete da me bilo šta pitate, naravno da ne smete, ja se zovem Dragan Đilas i ako odlučim poseći ću sva stabla u Beogradu, pretvoriću parkove u parkirališta, čik da čujem još jedno pitanje. Dalje? Nema dalje, jer nije bilo novinarskih pitanja.

Čestitam vam, gradonačelniče, na primenjenoj psihologiji glede srpskih masa kojima tepamo da su građani. Učinilo mi se, naivno i pogrešno, da će vaša suluda koljačka odluka da počistite Bulevar i zakoljete blizu 400 stabala izazvati nekakvu, bilo koju reakciju tzv. Beograđana. Makar onih koji žive u tom fucking Bulevaru i koji, valjda, znaju šta im ti drevni platani znače. Budalasto sam, negde u poslednjoj ćeliji pesimizma, verovao da ovakvo ekološko zverstvo neće proći bez demonstracija, vezivanja uz drvo, tuče s vašom policijom, da će se urođena srpska ravnodušnost prema svemu – svejedno da li je ubijeno 8.000 ljudi u Srebrenici ili 3.000 ljudi 11. septembra u napadu na WTC – iscrpsti zalihe strpljenja, ali, ne, gradonačelniče, vi poznajete vaše glasače bolje nego oni sami sebe!

Sad sa malim, decenijskim zakašnjenjem shvatam da je Srbija nepovratno izgubljena. Između vaše i ostalih stranaka više nema nikakvih razlika; u nekoj sivoj, poremećenoj zoni straha i interesa, svi ste postali isti. Nije dovoljno reći, kao što kažu mnogi moji prijatelji, da više nikad, čak ni u alkoholisanom stanju, neće glasati za vas i vašeg šefa; da vas podsetim – za pomenutog Tadića nisam glasao čak ni kad mu je takmac bio Tomislav Nikolić, za vas lično nikad, makar moj glas večito išao Aleksandru Vučiću. Potrebno je, gradonačelniče, da saznate da ste postali Persona Non Grata za svaki mozak koji još radi svoj posao; bez obzira koliko je tog mozga malo – završili smo s vama.

Kad god budem imao glupu priliku da biram između vas i bukve koju još niste posekli – biram bukvu. Svejedno što ćete objašnjavati da vi, nalik bukvi, imate evropske vizije i da vas te vizije nose talasima svetle budućnosti, serem vam se u budućnost. U vašoj testosteronskoj testeri koja vam oblikuje viziju nemoguće je shvatiti da ste vi, u stvari, novi Ratko Mladić, zadužen za ekologiju. Pretpostavljam da vam je svejedno tko je posečen: da li osam hiljada Bošnjaka u Srebrenici ili 400 platana u Bulevaru – za vas je bitno samo da ih više nema. To je logika praktičnog: rešimo problem tako što ćemo problem odstraniti.

Razumljivo, Srbija je stala uz vas. Testere, sekire, duge cevi, nož, masakr, kolektivne grobnice, logistička podrška – sve već viđeno i zacrtano u duhovnom kodu Poslednje Odbrane. Savršeno ste zapazili da većina građana Srbije obožava da se nešto kolje, bilo šta, čovek, platan, who gives a fuck. Uživanje u tuđoj nesreći je deo našeg sentimenta, nešto kao veseli folklor, zajebancija, gotovo vic. Ne sumnjam da o sebi mislite da ste duhoviti. Dalje?

Nema dalje.

Gde god da začeprkate po Srbiji otkrićete, gradonačelniče, da se đilasovski umnožavate; eto, onaj vaš kolega-gradonačelnik u Kragujevcu namerava da podigne Džinovski Krst na ulazu u grad, onaj kolega u Nišu planira The Cross od svega 80 metara, zašto ne 800 metara, zar Mostar sme imati veću onu stvar od nas?

Vi ste, Đilase, još skromni. Svega 400 zaklanih platana, za početak. Nakon što ste Rome humano preselili po receptima Dobrice Ćosića. Šta je sledeće? Ne budite skromni, vaše su vizije epohalne: baš kao i lokalna beogradska vlast kojoj se savršeno jebe za Beograd.

Budući da nemam šta da vam poručim, iskoristiću vašu filozofsku asocijaciju.

Dalje?

E-novine, 26.02.2010.