Revizori se bave istorijom. Glavešinama koji su za blagoutrobije, podvoz i kojekakve usluge potrošili neobično mnogo državnog novca - ne mogu revizori ništa, revizori su paleontolozi finansija, arheolozi morala. Svi koji se po službenoj dužnosti ili po vlastitom nahođenju bave prošlošću mogu jedino da je unekoliko shvate i rekonstruišu, ali nije im zadatak da bilo koju istorijsku ličnost oni odlikuju ili šalju na vešala.

Naši su revizori naleteli na račune koji svedoče o gozbama dostojnim Rableovih junaka, i ne mogu da razaberu koliko je duša tu mezetilo i nazdravljalo, jesu li sve te žderancije bile u interesu građana?...

Drugi su velikaši pa zapošljavali silan narod, što je dakako za pohvalu, više su oni stanovnika zaposlili nego Zavod za zapošljavanje, više su oni gladnih usta nahranili nego sve narodne kujne od Horgoša do Dragaša, revizorima doduše nije uvek jasno šta su ta i tolika honorarna lica radila, i nisu li ministri i načelnici mogli da sa postojećim posadama, već solidno plaćenim, obave svoje misije bez zapošljavanja dodatnog ljudstva.

Oni koji nisu propili i projeli previše narodnog novca i koji nisu zaposlili desetine sezonaca i savetnika odali su se sa svoje strane putovanjima: po mojoj evidenciji mladi ministar inostranih poslova je za nekoliko godina nadmašio kilometražu koju je Tito napravio za tri i po decenije, a Maršal je kao što znamo bio i naš najbolji ministar inostranih poslova, mezhdu prochem.

Ali kad revizori kažu da su računi ogromni - trošadžiji baš bude puno srce, ta svakom je preletenom miljom travel addict vratio Kosovo makar jedan milimetar bliže matici (ili je Kosovo matica, a mi roj koji bez matice ima da propadne?); revizorima se učinilo da je i bivši ministar za Kosovo napravio priličan ceh, kako i ne bi, imao je više savetnika nego Alibaba asistenata, sećam ga se sa naših zajedničkih studija marksizma, ko bi rekao da će samozatajni brkica (jer već rani Samardžić opredelio se za brkatost i osmehivao se već tada kao neko ko zna više: hej, buduća piskarala, ne prepoznajete budućeg ministra Svete zemlje!) isto da zapadne za oko revizorima!

Halabuka oko izveštaja revizora brzo je utišana, shvatili smo da plemići koji su iz ćesarske riznice potrošili više nego što im viteški red dopušta mogu biti kažnjeni sa pedeset hiljada dinara tj. sa petsto evra, a zato se vi svi toliko radujete što ćete biti pozvani na odgovornost, pomislio sam, daćete svak iz svog džepa ili iz partijske kase tu za vas smešnu svotu, a reći ćete: povrh svega što sam žrtvovao za svoj resor, otkidam evo od usta pedeset hiljada, jer je radi ugađanja prostoti uvedena ta revizorska služba. Kako su naši stari mogli bez revizora, a mi ionako podozriv naš živalj izlažemo bojnom otrovu - razdražljivcu! Jao onima koji su gladni pravde, jao stanovništvu koje ne veruje svojoj eliti, nego veruje revizorima koji su se juče ispilili, ne znam ni da li sa fakulteta ili iz neke više škole!

&

I kad sam već pomislio da se oproštajnicom (lat. indulgentia) afereta privodi kraju, kad je već izgledalo da će se rasipnici i izelice provući sa simboličnom globom, država je izvela još jedan viraž - da se njeni mezimci ne bi uopšte izlagali baš nikakvom trošku, nikakvoj dangubi i nikakvoj sekiraciji: Odbor Skupštine Srbije za pravosuđe i upravu nije prihvatio inicijativu Državne revizorske institucije (DRI) da se izmeni Zakon o prekršajima tako da se rok zastarelosti produži sa jedne na tri godine.

Nisam najbolje razumeo uzvišene razloge Odborove - te bi takva izmena poremetila druge, neporemećene zakone, te vele da već postoje neki treći zakoni pod koje bi naši najbolji i najrastrošniji sinovi komotno mogli da potpadnu - ako samo budu hteli! Eh, da nam je više staleža među čijim bi pripadnicima solidarnost bila snažna i postojana kao ova koja krasi političare! Nema sekte, nema vojne formacije, nema ronilačkog tima, nema te posade alpinista, gde bi briga za drugog bila tako nesebična, i toliko s jedne strane pravovremena, a sa druge toliko dalekosežna!

&

Plemićima je osigurana aporija u kojoj revizori nikad neće moći da ih stignu: taman se kretali i deset puta brže od onih čije izdatke nadziru, revizori kreću sa deset koraka zaostatka, jer narodni izabranici i izabranici izabranika tek treba da službeno jedu, putuju i da čine dobra dela; dok tragači naprave svojih deset koraka, prevale političari još jedan korak, revizori osećaju njihov after shave, ali ne mogu da ih uhvate; dok revizori načine jedanaesti korak, oni koji prednjače pređu deseti deo koraka, revizori sad već vide i ako neko ima perut, ali ne mogu opet ništa jer im zakon ne dozvoljava da ispruže ruku niti da se posluže meredovom. Utom prođe godinica kleta, nema onoga što sportski komentatori zovu zaustavno vreme, nema produžetka, nego tačno u minut predsednik Odbora za pravosuđe svira kraj, i ova mala neprijatnost, ova utrka čiji se ishod zna a koja treba da postane tradicionalna i rutinska, ponoviće se narednog leta Gospodnjeg.

&

Čemu onda i revizori, koje takođe plaćamo mi, ako je igra udešena da oni samo javljaju koliko su nedostižnici potrošili?! Pa rekao sam na početku: revizori su knjigovođe i biografi velikih ljudi - rasipnici drže da njihovi obelodanjeni troškovi samo dodatno i zvanično svedoče o njihovom izgaranju na poslu te o rodoljublju koje ne pita za cenu. Revizori možda imaju zadatak da stanovništvo, sklono preterivanju i zavisti, zadrže u sferi mogućeg: da ne bi svaki siromah u svojoj glavi izdatke ministara, poslanika i kojekakvih savetnika preuveličavao do mile volje, tu su revizori da kažu koliko je ko zaista prekardašio, ali koliko god da je neko iz olimpijskog plemena prevršio meru, treba samo da izvrda par meseci ili nedelja, od revizorskog izvješća pa dok se ne navrši godina, i vsjo! Dogodine - novi izveštaj, novi kako se veli istek zakonskog roka. Ono što je izazvalo sablazan 2009. godine, i 2010, prevraća se u prošlost. Koja je, što reče Crnjanski, “grozan, mutan bezdan. Što u taj sumrak ode, ne postoji više, i nije, nikad, ni postojalo.”

Peščanik.net, 20.03.2010.