Mediji javljaju da je još pre dve godine, dakle za vreme prošle vlade (uta-ta!), pokrenut nacionalni program čiji je cilj da se smisli neki naš brend. Nešto, za promenu, naše, a svetsko. Nešto što će u svetu biti prepoznatljivo kao Tito i traženo kao haški optuženici, nešto što će da nam osvetla obraz kao sportisti. Uloženo je i nešto para, angažovano nešto više eksperata. Među finalistima našli su se gibanica, proja, specijalni ajvar (onaj obični su već zaštitili drugi), sjenički sir, sušene maline... Sve made in Serbia. Ili Serbia i Montenegro, videćemo već.

Nažalost, ovaj, inače hvale vredan državni projekat, stiže sa velikim zakašnjenjem. Em smo odavno postali prepoznatljivi po drugim stvarima, em su drugi već zaštitili kajmak, ajvar, šljivovicu... Ako ne požurimo, oteće nam i gibanicu. Dobro, ako se to desi - patentiraćemo "četničku gibanicu". Jes´ da nije low fat, ali je bar politički korektna. Kod nas. A ako se Egipćani (mislim na one prave, a ne one sa Kosova i Metohije), pobune i kažu da je giban njihova reč za sir, nek´ ostane samo "četnička". A ako neko ustvrdi da su se četnicima zvali borci koji su postojali mnogo pre ovih četnika koji su to ime zaštitili kao svoje - e, onda stvarno nemam rešenje. I kako čovek uopšte da patentira nešto samo naše kad će uvek da se nađe neki pametnjaković koji će tu tezu da osporava? Čuj, viševekovno mešanje kultura, ma nemoj! A što se nisu bunili kad su nama drugi otimali šljivovicu i teritorije...? Nego će sad da se bune kad mi očajnički pokušavamo da dokažemo sopstvenu autentičnost i otpornost na strane uticaje. Šta hoće, da nam na kraju kao zaštitni znak ostane samo aljkavost u poslu?

No, mnogo više od nacionalnog sertifikata mene brinu svekolika očekivanja koja se stavljaju na nejaka pleća tog našeg budućeg svetski poželjnog proizvoda koji treba, ni manje ni više, nego da izmeni imidž Srbije. Mislim, hajde da pretpostavimo da će svet zavoleti proju. Možda čak u tolikoj meri da će nastati takva jagma za njom da će negde u nekoj Koreji ili Novom Pazaru započeti ilegalnu proizvodnju kopija naše proje. (Možda bi tu naša tradicionalna aljkavost u proizvodnji mogla da nam pomogne da zaštitimo original? "Ako nije aljkavo znajte da ste prevareni.") Čak i da se to desi, mislim, čak i da svet pomahnita za tim našim novim izvoznim artiklom, to i dalje ne znači da ćemo moći da obustavimo izvoz generala. Niti da će svet, a sve zbog ljubavi prema proji, zaključiti kako je Srbija ipak jedna fina država koja, doduše, nije osudila zločine (ali jeste zločince strpala u parlament umesto u zatvor), i nije poslala izaslanike u Aušvic, niti je odala poštu žrtvama cunamija, ali zato - što pravi proju... Prste da poližeš.

I tako, dok svet liže prste, mi možemo da prestanemo da grickamo nokte. Malo morgen! Jer, očekivati od nekog proizvoda da brzopotezno promeni imidž Srbije ima smisla taman onoliko koliko i pokušaj da ženu koja vas je ostavila povratite svojim umećem u origamiju. Vidi draga, jeste da sam bio budala koja te je vređala i povređivala i jeste da me tvoja familija nikako ne prihvata, ali vidi - umem da napravim ovcu od papira. I od tebe.

Pun kufer marketinga
Vreme, 3. februar 2005.