Mediji u vlasništvu ili pod neposrednim nadzorom vlade i najbogatijeg od lokalnih tajknuna sve više podsećaju na glasila ratnih štabova. Ne pominjući rasizam, etnocentrizam, antisemitizam, relativizaciju totalitarizma i novi populizam. U tom smislu se ovdašnje najstarije dnevne novine vraćaju na najsramnije razdoblje svoje inače mahom udvoričke prošlosti. Kao hronično provladinog lista. «Politika» je već jednom pozivala na političku i idejnu uniformnost i etničke ratove, ukazujući na suvišne, remetilačke, sektore srpskog društva. U tom smislu bi verovatno trebalo čitati poziv, iz same kuće, da se, uporedo sa zaustavljanjem poslovne kataklizme (a to nije samo unutrašnja stvar budući da je kuća u polovičnom vlasništvu vlade), zaustavi paljanizacija ne samo uređivačke politike, nego i mentalnog stanja sadržaja koji ponovo otkrivaju simptome onog zagađenja koje desetine hiljada žrtava takvih poruka nije preživelo.

Privid pluralizma, na koje su pristale mnoge ugledne i kompetentne javne ličnosti, samo je kulisa u farsi kojom vlada pokušava da podmetne svoja zvanična stanovišta. Tekući slogan je poruka o zapadnoj «postdemokratiji», koja se oslanja na pradavna titoistička, potom i miloševićevska uverenja o ovdašnjoj naročitoj ulozi u međunarodnim odnosima i neposrednoj, samoupravnoj demokratiji, i u ratu i u miru. O narodnoj vojsci, narodnoj vladi i narodnim neprijateljima. Moto se oslanja na netačne i podmetnute premise o rastućoj distanci između građanstva i institucija u SAD i EU, o pojavi elitističkih oligarhija u liberalnim demokratijama otuđenim od biračke osnovice i njenih opredeljenja i potreba, o sužavanju građanskih prava, sloboda i prava građana da odlučuju o svojoj i državnoj sudbini.

Novu populističku, antidemokratsku kampanju srpske vlade delimično sam, prošle nedelje, pratio iz Londona, gde su mediji izveštavali o otkriću nezakonitog finansiranja vladajuće Laburističke partije. Inkriminisana svota ravna je godišnjem izdržavanju ovdašnje elite, kojim srpski oligarsi štite bogatstva stećena tranzicionom pljačkom i kupuju mesto u visokom društvu. Policija je ušla u 10 Downing Street. Premijer Gordon Braun nalazi se pred prvim velikim izazovom koji ga je, usput, učinio prepoznatiljivim. U Srbiji se to nije dogodilo, uprkos koruptivnom skandalu koji je otvorio osnovane sumnje u neposredne, nedozvoljene poslovne i lične veze potpredsednika vlade i pojedinih ministara s najbogatijim srpskim oligarhom. I dok se predsednik Tadić načelno izjašnjava da ne prihvata postojanje tržišnih monopola, koji su suprotni načelima otvorene i slobodne ekonomije, on ne pominje ime glavnog monopoliste i naziv njegove kompanije. Nimalo slučajno jednog od simbola autoritarne i nasilne epohe za koju je on sam, kao predsednik, dobio demokratski mandat da je zauvek zatvori u prošlosti.

Gotovo zvanični slogan o nedemokratičnosti liberalnih demokratija koje nameravaju da ostvare nezavisnost Kosova koja bi potekla iz opredeljenja albanske većine, ali i hronike nasilja zvanične Srbije koje je okončano zapadnom vojnom intervencijom, podudaran je s geslom «Rusija ili demokratija» kojim se Putin vratio na hladnoratovsku politiku konfrontacije i novi trećesvetski model «naftnih tiranija». Gotovo unisona podrška ruskog političkog društva, koje je prihvatilo da se opredeljuje u netransparentnoj, izrazito nedemokratskoj izbornoj proceduri, biće predmet posebnih analiza, koje verovatno neće naći mesta u ovdašnjim glasilima pod nadzorom vlade i organizovanih kriminalnih grupa koje učestvuju u poslednjoj etapi tranzicione otimačine. U svakom slučaju, autoritarna Rusija se tom prilikom još jednom osvrnula na postsovjetsku dekompoziciju koja se tumači u svetlosti partnerstva sa zapadnim demokratijama. Autoritarna Rusija verovatno očekuje da će antiliberalna arogancija njene nove spoljne politike i energetska moć vratiti zemlju u stanje sposobnosti da donosi odluke u svetskoj politici, ili da na njih značajno utiče. Dok materijalno stanje društva više ne podseća, ili se to čini i onim slojevima koji u tom smislu nisu povlašćeni, naprotiv, na sumorno vreme realnog socijalizma. 

U preddemokratskoj Srbiji, i preddemokratskoj Rusiji, za razliku od libralnih demokratija, dominiraju bahatost vlasti i politička i ekonomska neravnopravnost, nekad i obespravljenost društva, gotovo u celini. U onoj meri u kojoj su elite uspele da nametnu privid o narodnom, državnom, idejnom i duhovnom jedinstvu. Robovi ponekad imaju potrebu da se narugaju slobodi. I onda kad su vrata slobode otškrinuta, i potrebno ih je samo širom otvoriti. Politička Srbija sebe je ponovo dovela na tanku liniju suštinskih podela. Juče je, u ovim novinama, Gordana Logar neumoljivo dočarala kako, na osnovu zvanične matrice o postdemokratiji, ovdašnji zvaničnici dociraju svetskoj politici i institucijama, prema istoj recepturi koja je desetine hiljada stajala života, a milionima uništila ili, najmanje, raselila sudbine. U okolnostima u kojima predsednik obećava da neće biti rata, a njegovi ministri otvoreno prete, dok našim najsiromašnijim, najnezaštićenijim sugrađanima šalju vojne pozive. U zemlji u kojoj je, u mirnodopskom stanju, unazad godinama, neko ubijao vojnike u kasarnama, ili su oni sami sebi presuđivali ne nadajući se životu kao prihvatljivoj alternativi. Kao osnovnom prirodnom i društvenom zakonu.

Danas, 04.12.2007.