"A je l’ nešto bilo u Srebrenici?”
(Dr. Mira Marković, u razgovoru s novinarima, april 2002.)

01. KAKO SAM ALL NIGHT IMAO MIRJANU MARKOVIĆ U KREVETU USPEVAJUĆI DA NE ZADAVIM SAMOG SEBE:

Ne umem da objasnim zašto sam neku noć, vileneći u krevetu, gledajući u razarajuće svetleći mesec koji me je ubitačno fiksirao, razmišljao o doktorici Mirjani Marković: u stvari, znam, otvoreno lažem – vijest da je Ivica Dačić, Master of Serbia, otputovao u Moskvu, verovatno je bila onaj mentalni trigger za ličnu predstavu o filmu u kojem mali Ivica i velika Mira sklapaju pakt pomirenja, celivajući sporazum dugim, sočnim poljupcem, uz vatrene jezike koji se ispituju, ruke koje ne miruju ili cvetove koji se polno otvaraju čim se pomene nova, buduća Vlada Srbije u kojoj će Slobodan Milošević biti ona vrsta kohezivnog duha koja će spojiti sve što je za života razdvojio.

Opet, moguće je da sam nehotice a vrlo seksualno na doktoricu pomislio onog časa kad je u socijalističkom transu predsednik države i predsednik Demokratske stranke Boris Tadić – očigledno u poslednjem stadijumu očaja ne bi li Ivicu SPS Gljivicu privukao na svoju oralnu stranu – izjavio sledeće:

"Moj posao je da napravimo nacionalno pomirenje u Srbiji, da se političke snage devedesetih i političke snage koje su vodile Srbiju nakon 2000. godine objedine oko zajedničkih ciljeva, da umirimo stanovništvo, tenzije i nesporazume, da teške reči padnu u zaborav i da pokušamo da u sledeću deceniju uđemo kao stabilna i prosperitetna zemlja."

Ako sam u noći punog meseca s Mirom Marković u krevetu dobro razumeo, Boki Taki hoće da nam kaže da smo sa teškim rečima i prošlošću završili: jebeš tko je ubio Slavka Ćuruviju, tko mari za atentat na Đinđića, koga još interesuju ratni zločini, baš nas briga za ubistvo Ivana Stambolića, šta nas, bre, interesuje Srebrenica, ko još pita da li je Sarajevo uopće bombardirano nekoliko godina, fuck logore, fuck nerešena ubistva novinara po Srbiji, je l’ stvarno mislite da je Legija nešto loše uradio, zaboravimo koljačke weekend jedinice koje su prelazile Drinu i sa trofejima u obliku muslimanskih skalpova se vraćale u majku Srbiju – trenutak je, drugovi, da "teške reči padnu u zaborav" kako bih ja, Boki Taki, bez frke ušao u koaliciju sa mrtvim Miloševićem i time izbio svaki adut da me neka budala (čitaj: Luković) maltretira po medijima optužujući me da sam abolirao SPS i njihovu politiku.

Nema šta da se abolira; ko je koga ubio - ubio ga je; ko je koga zaklao i silovao – zaklao i silovao; nećemo valjda, drugovi, da godinama progonimo krivce ili tzv. zločince kad je potrebno da "umirimo stanovništvo, tenzije i nesporazume", kao da je reč o prirodnoj nepogodi, bila poplava, bio zemljotres, ajde da zaboravimo šta je bilo, važno je pristupimo moralnoj obnovi i mozak očistimo od prošlosti.

02. KAKO PREGOVORI O BUDUĆOJ VLADI SRBIJE IZGLEDAJU KAO PREGLED KOD PROKTOLOGA: ŠTO VEĆI HEMOROID, TO MANJE ŠANSE ZA KOALICIONI SPORAZUM:

Čim sam Mirjanu Marković svečano izbacio iz kreveta, u krilo su mi se, iznenada, smestili Pregovarači buduće Srpske Vlade. Tobož dva neprijateljska tabora (jedan okupljen oko Tadića, drugi oko Koštunice i Nikolića) zajednički su se žalili na Ivicu Dačića, šefa Soc.Par.Srb. koji još nije odlučio kojem će se carstvu prikloniti; Tadić mu je charming jer dele istu ljubav ka socijalnoj pravdi, socijaldemokratiji i ostalim socijalnim pizdarijama; Koštunica & Nikolić su mu dragi jer brane Kosovo, imaju gvozdenu nacionalnu politiku... a setio se Ivica Gljivica da pomene da baš nije lako ići u koaliciju sa onima koji su njihovog šefa, legendu, gospodara, robovlasnika Slobodana Miloševića izručili Hagu gde je pomenuti umro, što socijalisti smatraju ubistvom iz niskih i podmuklih pobuda.

Kad ove opšte fekalije za još opštiju upotrebu prevedemo na jezik srpske politike, Ivica Dačić zahteva maksimalnu vlast uz minimum matematike; hteo bi Ivica da bude makar vice-premijer, da njegova stranka ima ministarstvo policije, ministarstvo za kapitalne investicije, ministarstvo za socijalni rad i politiku, uzgred: bar pedesetak mesta u Upravnim odborima i svega tisuću novih službenika u institucijama Vlade, valja nahraniti SPS aktiviste koji na ovu priliku čekaju osam godina!

U potpunoj nedoumici gde, šta i kako – jer smo svaki dan bombardovani vestima da su ili Tadić ili Koštunica već sve dogovorili sa moskovskim Dačićem – ostaje uranijumski utisak da će se zlehudi Dačić, od kojeg zavisi sudbina Srbije, ipak odlučiti za svoje miloševićevsko nasleđe; ono što mu nesrećni Boki Taki danas nudi nije dovoljno, jebeš mesto u Socijalističkoj internacionali od čega nema para, jebeš aboliciju od devedesetih godina kad je SPS već legalizovan i postavljen na pijedestal srpske normale, jebeš par ministarstava kad Dačić hoće još, ne zato što mu se baš hoće već što mu se može: ponude pljušte svakog sata!

03. KAKO ĆE FAMILIJA KRKOBABIĆ MOŽDA ODLUČITI O SUDBINI SBIJE ILI DA STE IKAD ČULI DA OTAC I SIN ZAJEDNO IMAJU ČETIRISTO DVADESET GODINA OD KOJIH SU TRI I PO VEKA U INVALIDSKOJ PENZIJI:

Kad govorimo o odlučujućoj ulozi Ivice Dačića (SPS) koji je šef koalicije u kojoj su njegova partija, Jedinstvena Srbija (sa Draganom Markovićem zvanim Palma iz Jagodine) i Partija Ujedinjenih Penzionera Srbije (PUPS), valja pomenuti da je ništa manje nije značajan Jovan Krkobabić šef PUPS-a, sa svojih pet dragocenih mandata, o kojima, slineći, u dugim noćima razmišljaju Tadić, Nikolić, Koštunica a bogami i Dačić. Krkobabić Sr. koji sa svojih 78 godina (hrvatski: 278)  izgleda tako kao da će umreti svakog časa, a umire stalno; bizarna slika da je uz njega sve vreme njegov sin koji je takođe penzioner (142), inače partijski aktivista zadužen za Beograd, stvara ispravnu sliku o Familiji Krkobabić koja sve viši liči na zombie verziju Maratonaca koji trče poslednji krug.

Biografija Krkobabića Sr. je zlatno štivo: rođen je 27. februara 1930. na reci Cetini, u dalmatinskom selu Koljane kod srednjovekovnog manastira Dragovića. Za sebe kaže da je Srbin po nacionalnosti, a da prezime duguje popisu. "Nekad smo živeli kod Skradina, na reci Krki. Tamo su živeli neki Babići, pa kad je vršen popis, napravljena je simbioza dve reči", objašnjava Krkobabić. Kao dečak učestvovao je u Drugom svetskom ratu, ali radije priča o dogodovštinama iz svog detinjstva. Bio je čobanče kad ga je otac poslao u varoš da proda ovce. Kada se u njegovim rukama našla gomila novca, nije mogao da odoli - zaputio se u radnju i kupio svoje prvo odelo. Krkobabić priznaje da od tada datira njegova ljubav prema lepim odelima. "Neko troši na kafane, neko na švalerke, ja, eto, na odela." Naravno, niko mu ne spori da je uvek lepo odeven... Ljubitelj SAO odela, Srbin iz Hrvatske – jedna je od odlučujućih poluga u stvaranju nove srpske Vlade.

Uz podršku Omladine PUPS-a (svi mlađi od 200 godina) možda je trenutak za preokret: robijaški prugasto ili mrtvački sivo – dilema je čitave Srbije. Tko uz sebe bude imao Krkobabić Family – imaće čitavu Srbiju! Zar ovo nije jedna divna, jednostavna, nekomplikovana zemlja?

Serbia do Cetine! Krkobabići Rule!

Feral Tribune, 22.05.08.