Gosti: novinar Miša Vasić, Goran Svilanović iz Regionalnog saveta za saradnju, Zoran Ostojić iz LDP
Domaćice: Svetlana Vuković i Svetlana Lukić

Svetlana Vuković: Žao mi je, ovo nije glas Cece Lukić. Zakačila je ovaj grozni virus koji hara gradom. Ostavila sam je ušuškanu u krevetu sa duplim jastucima, čajem koji neće popiti i sa sve tri vrste njenog omiljenog Velness keksa, u sobi bez radio-aparata. Lukić ima pravo da se razboli, ali, za razliku od nas, mora brzo da ozdravi, dve emisije bez nje bi i meni i vama bile previše.

Temperatura je počela da joj raste dok je finansijska policija preturala po poslovnim knjigama braće Vujić u Valjevu, sa sumnjom da su prebacivali veće sume novca sinu Ratka Mladića, Darku, koji je tim novcem navodno finansirao skrivanje svoga oca. Rekla sam Lukić: „Popij ovaj Fervex“, a ona mi je odgovorila: „To je performans u kojem ćemo svi doći na red, svima će nam doći u kuću, rasturati stvari i tražiti Ratka Mladića“.

Peščanik je i pre sedam godina emitovan 14. novembra, Lukić je bila u studiju, ali je i tada preskočila najavu za emisiju. Bilo je prošlo deset godina od pada Vukovara i pet dana od pobune Crvenih beretki. I tada nam je bilo jako važno da pokažemo uzajamnu povezanost ovih događaja.

- Jutros smo izašle iz podruma, četiri meseca smo tu u podrumu, njoj je muž poginuo, to mi je baka.

- Pala granata... Zakopali ga u baštu, u baštu ga zakopali, a kud da radim, zamotala u ćebe i ’ajde...

- Idemo, tenkisti, idemo, vodi ekipu...

- Zaboravila tašnu, na po puta se setim, dokumenti ostali...

Svetlana Lukić: Reče nam ovaj jedan da je ostao još u bolnici, da se sa njima pregovara.

- To su ranjenici, strah ih je da neće... Njih je strah od masakra.

Svetlana Lukić: A je l' ima razloga da ih bude strah?

- Pa, sad, pojedince, ne sve, iskreno rečeno. U pojedinim situacijama, doduše, dođe ti sve da... Ali uglavnom pojedinci su koji trebaju... Han Pijesak bez presedanja.

Svetlana Lukić: Šta ti je ovo?

- Ovo? To i ovo? Šta misliš, za šta služi? I ovo? S tim ubijam isto.

Svetlana Lukić: Koliko misliš da si ubio? Pitam onako, ne moraš da kažeš.

- Ne brojim, to se nikad ne govori, ali evo, na primer, sinoć sam imao noćne more, jednog sam ubio, sanjao sam ga.

- Neka me vidi cela Jugoslavija... Ne lajem, ja govorim istinu, sram ih bilo, neka dođu da vide šta su uradili, neka vidi cela javnost i ceo svet neka vidi šta su uradili od ovog Vukovara, divnog grada, divnog mesta. Nas niko nije pitao, a svi su oni glasali i za Tuđmana i za njegovu republiku, za Srbiju, za Miloševićevu republiku.

- Odakle si, iz Zenge? Idi ga odvedi tamo malo na ispitivanje. Može da bude moj rođeni brat! Ja sam brata ostavio na Baniji mrtvog i nisam mogao da ga izvučem, ostao je da ga jedu svinje. Otac mi je pre mesec i po dana u Belom Manastiru poginuo.

- Odakle ti, bre, ove čizme? Ko ti je dao, vojska ti dala? Dala ti u ... vojska, sad ste svi naši!

Svetlana Lukić: Dobar dan, poštovani slušaoci, danas je 14. novembar, a pre deset godina, 17. novembra, istog ovako sumornog novembarskog dana Svetlana i ja smo otišle da vidimo kako izgleda oslobođeni Vukovar. Eto, čuli ste kako zvuči oslobođeni i zdrobljeni grad.

A Crvene beretke su prekjuče u svitanje uz pesmu Za Beograd iz filma Ko to tamo peva zauzeli ono isto mesto na kojem su pre deset godina neki naši sugrađani bacali cveće na tenkove koji su kretali ka Vukovaru.

- Srbi nisu životinje za odstrel, molim vas, trebamo znači vojvodu Mišića da uhapsimo, zaboravili smo njega da predamo Hagu, molim vas!

- Imam sina koji je služio vojsku u vreme kada je bilo sve ono što se dešavalo na Kosovu i u njegovo ime ne dozvoljavam, ja, srpska majka ne dozvoljavam da se srpski sinovi poput zveri love i šalju u Hag.

- Je l' vi znate šta je radila ona u Vukovaru u bolnici, Bosanac? Iz bolnice je bacala decu i bolesnike van i ubijali su ih. Eno je na slobodi.

- Poništena je uredba o saradnji sa Haškim tribunalom, sve bacamo pod noge. Na osnovu čega su ovi ljudi hapsili Banoviće? Na osnovu čega? Sutra će njih neko da hapsi. Ja sam s Kosova. Koliko je prošlo od pobede DOS-a, od dolaska na vlast?

- Pa, godinu dana.

- Godinu dana, šta je za godinu dana učinjeno?

- Mnogo je učinjeno.

- Ništa, ali do sada su nas toliko...

- Ako veruješ u Boga, daće Bog. Naš patrijarh Pavle nas je pozvao, i vas je pozvao, na izbore.

- Gospodin Pavle je jedan svetac koji hoda i njega su uključili u to, to je najružnija stvar što su uradili.

- I dao je izjavu ovu da poziva...

- Ja nisam čuo njegovu izjavu, to što su oni rekli možda su mu stavili u usta.

- Ja recimo osuđujem ovaj protest ovde, smatram da nisu smeli da uzmu u svoje ruke da vode politiku, ovaj deo armije ili već... Ja bih samo rekao da ovim pokazujemo da jedan deo srpskog naroda ne zaslužuje da uđe u Evropu.

- Ako je taj deo manji, onda vi meni odgovorite, zašto se gospodin Đinđić kao đavo krsta plaši izbora?

- Ovde je katastrofa, samo što su ljudi koji su krvarili po svim ratištima i čuvali ovu državu danas izloženi beskrupuloznoj osveti ljudi koji su ležali deset godina po beogradskim ulicama, vozili se džipovima, bavili se privatnim biznisom i tobož protestovali i rušili režim. Ovde je drastično prekršen Ustav i ja se pitam što čekaju ovi ljudi, iza njih stoji Ustav i zakon, a to je osnova, zašto ne uhapse Đinđića, Mihajlovića, Batića i sve one koji su potpisali odluku?

- Gde je sad srpska vojska na Kosovu, gde je? Jesu odbranili Kosovo? Šta mi imamo od toga? Sedamdeset dana su nas bombardovali, propala je država, živimo ovako kako živimo i nema nas nigde, ni na Kosovu, ni u Hrvatskoj, ni u Bosni... Ko je mirno spavao ovde deset godina?

- Mi imamo posla sa najvećim svetskim moćnicima, razumete.

- Ja nemam posla sa njima, imam posla sa ovim ljudima ovde, ovim ovde što stoje.

- Ti si mirno spavao dok su oni...

- Nisam ja mirno spavao, meni su oni mladost upropastili, mladost su mi upropastili oni. Nisam ja za Zorana Đinđića, Zoran Đinđić je trebao ovu jedinicu da ukine još 5. oktobra, šta će to nama?

- Onda ćemo mi vas da ukinemo, i tebe i njega.

- Dečko, mlad si, ko ti je rekao da smo mi izgubili rat na Kosovu? Đinđić i Batić, je l'? Grdno se varaš, ja sam na BBC gledao sledeće, kaže: jugoslovenska vojska se sa Kosova posle sedamdeset osam dana bombardovanja povukla u savršenom redu.

- Ali, što smo ulazili u rat onda?

- Mnogo si mlad...

- Jesam mlad, ali to ništa ne znači, šta ako sam mlad? Ali ja se nisam rodio da bi ratovao. Ljudi, bre, gde vi živite?

- Pa, nismo se ni mi rodili da bi ratovali.

- Ne shvatate, ja ne govorim samo za sebe, govorim za moju generaciju.

- On pominje nekih hiljadu maraka... Ovi ljudi treba da imaju 5.000 maraka, da imaju nova odela, da imaju... Ovi ljudi moraju da se čuvaju kao zenica oka i da im se daju svi uslovi i da se isključe iz odlučivanja o njima Čeda Jovanović, Batić, Mihajlović, jer ovo su srpski vitezovi.

- Pojava naoružanih ljudi sa dugim cevima u javnosti, a da ih nije država zadužila da to rade, je oružana pobuna. Svuda u svetu se zna kako se oružana pobuna razrešava, ali postoji drugo pitanje: šta će nama danas Crvene beretke? Ovo je bio pokušaj da se ugrozi ustavni poredak. Ne osuditi jedan takav postupak koji se dogodio je čisto političko licemerje, to je prikupljanje jeftinih, ali opasnih političkih poena. To može da izazove i takve potrese koji mogu ponovo da pocepaju društvo na dva dela.

- Ja sam, kad sam čula da se to dešava u stvari bila mrtva besna, prvo na ceo državni vrh, u smislu Koštunica, one koji su bili odgovorni da se ljudi koji su bili u vojsci, u policiji smene i da se odgovara za ono što se desilo. Zločini na Kosovu ili u Bosni i Hrvatskoj jesu bili deo državne politike, dakle, državni vrh koji je vodio zemlju je znao tačno šta se dešava i ono što je problem, jeste da ti ljudi još uvek nisu odgovorni. Još uvek ne kažete odgovorno: da, to je Pavković, ili da, to je Jovica Stanišić, ili ko god da je od tih ljudi koji su zapravo u tom trenutku bili na vrhu. Da se makar jedan od njih sklonio, da su počela hapšenja, ovo se sad ne bi desilo. Ne bi ovi ljudi ovako smelo izlazili na ulice i govorili.

- Ja te noći zbog toga nisam spavala, ja sam žena koja se ne razume i ne voli nikakvu uniformu, a ono što me najviše zgrozilo jeste što je sa tog istog mesta pre deset godina bacano cveće na tenkove koji su išli na Vukovar. 17. novembra biće deset godina od pada Vukovara. Ja se plašim da je ovaj narod, koji je svoju svest prikazao glasajući u septembru i glasajući u decembru, da je glasao nesvesno, on je glasao protiv Miloševića, nije glasao za nešto drugo i za nešto bolje.

Svetlana Lukić: Prve civilne žrtve Crvenih beretki su načelnik resora Državne bezbednosti Goran Petrović i njegov zamenik Zoran Mijatović, to je saopštio maločas na konferenciji za štampu naš premijer Zoran Đinđić. Dakle, njihova ostavka je usvojena, a predsednik se temeljno priprema za sutra i daće sutra završnu reč. Inače, ako vam se činilo da je ovih dana bio ćutljiv, on je u stvari bio samo zauzet jer je pripremao jedan izuzetno zapaženi referat. Naime, istog onog dana kada su Crvene beretke umarširale u Beograd, kada se još jedan avion srušio na Njujork, kada je u jedan avion ušao general Jokić i otišao u Hag, kada je Severna alijansa ulazila u Kabul, u 19:30 u maloj sali Kolarčevog narodnog univerziteta doktor Vojislav Koštunica, priseban i pripremljen kao i uvek, održao je predavanje o Milanu Grolu, odnosno o ulozi intelektualaca u politici.

Vojislav Koštunica: Pitanje demokratije takođe nije za Grola bilo samo pitanje političko i socijalno ekonomsko, ono je bilo možda iznad svega pitanje moralno. Milan Grol upotrebljava izraz 'valjan čovek', sa pogledom na svet i lestvicom moralnih i drugih vrednosti koje je imao, prosto rečeno, jedan pristojan, građanski vaspitan čovek. On nije mogao da shvati da bi neko organizovan, ne usamljeni ludak, hteo da ruši, a ne da gradi, da vlada od sada pa doveka, da pravi sprdnju od tradicije i sebe samog bogotvori. Slobodan Rašković bi rekao da je to imanentna slabost demokratije, ta nesposobnost za borbu sa nekim ko ne poštuje pravila igre, kome ništa nije sveto, ko ne zna za istoriju, moralne obzire i stid.

Svetlana Lukić: A sada je pola četiri, vi slušate profesora doktora Vojina Dimitrijevića.

Vojin Dimitrijević: Ako biste nekome ispričali da se najelitnija policijska jedinica diže i zaustavlja saobraćaj, i postavlja uslove koji s njenim poslom nemaju nikakve veze, onda bi stvarno reakcija bila da smo mi na ivici situacije u kojoj se Nemačka našla posle 1918. godine. Tamo je svako malo neko pravio neki puč i iz tog rasula se polako porodio Hitler. Ono što meni tu izgleda najsumnjivije jeste što je retorika tih momaka, čija je najveća sposobnost – i zato se angažuju – fizička spremnost, što je njihova retorika potpuno preuzeta od Ustavnog suda koji naravno tvrdi da treba doneti zakon, a dok zakon nije donesen nikakva saradnja sa Hagom nije moguća, što ukazuje na inspiraciju koja je stigla od negde drugde.

Svetlana Vuković: Čuli ste početak jedne emisije iz 2001. godine. Da vas nisam upozorila da je u pitanju stari snimak mogli ste da ga slušate kao da je od ove nedelje. Uz bitnu razliku da je u međuvremenu Zoran Đinđić ubijen. Tada je bio premijer, a sada ga nema. Mnogi od nas svoje živote dele na period pre i posle ovoga ubistva. Tada smo doneli neke odluke, postali drugačiji ljudi nego što bismo bili da Zoran Đinđić nije ubijen. Ali, to se izgleda nije desilo sa srpskim društvom, koje se posle jednog naglog trzaja vratilo svojim hroničnim nerazrešenim problemima iz devedesetih. Moj utisak noćas, dok sam slušala ovaj snimak, bio je da je srpsko društvo ostalo isto i da je taj čovek umro uzalud. Tako ispada. Hajde da probamo eksperiment u obrnutom smeru, da čujemo jedan noviji snimak Srđe Popovića i procenimo da li on zvuči kao da to izgovara pre mnogo godina.

Srđa Popović: Imam jednu kolekciju izjava specijalnog tužioca, od one prve, „to ćemo pokrenuti čim vi date završnu reč“, što je bilo pre godinu i po dana, pa do nekih da će to istorija da raspravi, i onih gde se čeka pravosnažnost presude. Pa se onda pokazalo da oni kad govore o političkoj pozadini Đinđićevog ubistva u stvari misle na Terzića, koji je oslobodio Legiju, a znao je da će ubiti Đinđića, ili je politička pozadina ono o čemu priča Tijanić, da je u stvari Beba već dva sata kasnije znao ko su ubice i da će onda svako pametan razumeti da ih je on i angažovao. Tako da ja u te priče da će specijalni tužilac išta tu preduzimati ne verujem. A želeo bih i bilo bi zgodno da se razjasni da je ta politička pozadina u stvari u priličnoj meri delo oružane pobune u kojoj je Koštunica odigrao vrlo sumnjivu ulogu, za šta postoje svi mogući dokazi koje je prikupio Kljajević na suđenju Đinđiću. Ne treba nikakva velika istraga da bi to bilo dokazano i utvrđeno, i za mene je to jedina politička pozadina. A zašto je to politička pozadina? Pa, iz onog razloga koji je naveo Prijić u optužnici, zato što je u stvari oružana pobuna bila prvi korak ka atentatu, da je to usko povezano i da su time stvorene mogućnosti i sredstva preko kontrole Državne bezbednosti, da ona na kraju Đinđića ubije. Uzgred budi rečeno, zato se stalno govori kako je Đinđića ubio zemunski klan i kako zemunski klan takoreći nikakve veze s tim nije imao. Njega su ubili državni službenici, ubili su ga ljudi koji su radili u Državnoj bezbednosti, oružjem koje je uzeto iz Državne bezbednosti, po informacijama koje su dobijene iz Državne bezbednosti. Tako da već sama upotreba te sintagme „politička pozadina“ zamagljuje o čemu se tu ustvari radi – radi se o oružanoj pobuni, teškom krivičnom delu protiv ustavnog poretka i bezbednosti. O okolnostima pod kojima je izvršeno to krivično delo saslušani su brojni svedoci, prikupljene su izjave od samih optuženih koji dokazuju da se radi o oružanoj pobuni i čak postoje i trake na koje su snimljeni prisluškivani razgovori u kojima se između ostalog vrlo često pominje Koštunica. Dakle, to je za mene politička pozadina, ali ne vidim nikad da se o govori o oružanoj pobuni, nego se stalno govori o toj fantomskoj pozadini. Onda neki ljudi s pravom kažu: pa, to uopšte nije nikakva pravna kvalifikacija, ne postoji takav izraz u krivičnom zakonu, politička pozadina ne znači ništa. Tačno, i karakteristično je da tužilac govori na takav način, nejasan i zbunjujući.

Svetlana Lukić: Što bi rekao Rade Bulatović, nema političke volje da se uhapsi Mladić, odnosno nema političke volje da se pokrene...

Srđa Popović: Tako je, njegova rođena politička stranka ušla je u kohabitaciju odmah posle atentata, kako ćete sada da istražujete tu političku pobunu, kad postoji sumnja da je DSS, i Koštunica lično, imao nekakvu ulog u tome? Ja čak neću da tvrdim kakvu, ali nekakvu ulogu je očigledno imao ako ti pobunjenici kažu „ovo može da zaustavi samo Koštunica“, ako Spasojević kaže „nemoj da kažete Šešelju da smo uspostavili kontakt sa Koštunicom“, ako se oni viđaju sa Tomićem i Bulatovićem usred pobune, ako im ovi obećavaju da neće ništa da urade, ako Koštunica ne izvršava svoju ustavnu obavezu da kao vrhovni komandant uguši pobunu. Onda je jasno da nekakva uloga tu postoji, ali da ona nije ispitana. Mislim da će ovo biti potvrđeno samo zato da se cela ta priča skine uopšte sa dnevnog reda i da se više ne pominje, jer svakog 12. marta nastane briga i strepnja da će opet ta priča da se otvara. Oni čekaju da to polako potone u prošlost i da postane neka vrsta istorijske misterije, i takvih izjava je bilo, „nikad se neće saznati“. Pa, ako nećeš da saznaš, nećeš saznati, da. Ja mislim da će se to otvoriti jedanput, a zatvoreno je odmah, i to na isti način na koji nam je oprošten genocid. Kada se pokazalo u Sablji da je istraga krenula ka Koštunici, odmah su zavapili ovi iz Evropske unije – nemojte to da dirate, nemate vi snage za to, samo ćete da napravite džumbus u toj zemlji, nemate snage vi to da istražite, on ima vojsku iza sebe i možete da napravite i građanski rat, nemojte ništa da ga pitate, pravite se ludi, eto, imate pucače, sudite pucačima i zadovoljite se time. Mi smo stalno tretirani kao neki maloletnici, kao ološ koji nije u stanju da reši svoje probleme, nije zaslužio nikakvu pravdu i bolje da se time ne bakće nego da gleda nekako da zamulja te stvari i da ide dalje. Tako nas tretiraju – pusti ih, ne znaju oni bolje. Gledaju nekako samo da se to sada ograniči i minimizira i neka furaju dalje, šta oni znaju o nekakvoj pravdi. Lično sam pogođen u svom nacionalnom dostojanstvu tim stavom.

Svetlana Vuković: Miša Vasić je mesec dana bio u Zagrebu, pratio je sve u vezi sa ubistvom urednika Nacionala Ive Pukanića, a razgovor smo počeli Crvenim beretkama.

Miša Vasić: Nisam bio preterano impresioniran. Pre svega, to je šaka jada u čisto vojnom smislu govoreći. Sve su to veliki junaci, picnuti i napirlitani i tako dalje – što bi rekao, da kažem slobodno, moj drug i prijatelj Aca Vasiljević, bivši načelnik: to bi jedan vod mojih ljudi rasterao kao mačke s jebišta. Sve je to bilo ono tipično gangstersko kurčenje: evo smo sad mi stali, šta nam možete, ovo, ono, tralala. To je ona priča koja se u ono vreme čak u DOS-ovoj Vladi raspredala sa velikom slatkom jezom: sad će da oni dođu u Vladu Srbije i sve da nas po'apse. Onda posle Goran Petrović kaže „ljudi, pa ja samo u beogradskom centru imam dovoljno naoružanih i obučenih ljudi da ih rasteram“. Prema tome, to je cirkus i pozorišna predstava, koja je naravno bila napravljena sa iskonstruisanim povodom, a to je hapšenje braće Banović. To je bio iskonstruisan povod, treba videti ko je naredio da Crvene beretke hapse braću Banović i onda ćemo imati i jedan mali korak dalje u istrazi političke pozadine ubistva. Braću Banović su mogla da uhapse dva milicajca pozornika iz Obrenovca, potpuno hladno, bez ikakvih problema, ali je neko osetio potrebu da pošalje celu jedinicu, pa da onda imaju izgovor da se bune i da se pridruže DSS-ovom i Koštuničinom zahtevu da oni neće da rade dok se ne donese zakon o saradnji s Hagom i tako dalje, to je bila u potpunosti politička priča.

Tadašnja Vlada nije imala dovoljno prisebnosti ni hladnokrvnosti da s tim kako treba izađe na kraj, tim pre što je izabran trenutak kada je Zoran bio, ne znam gde, u Vašingtonu ili tako negde. Znam da je Dušan Mihajlović pobesneo, i baš na današnji dan, dakle, 13. novembra, zvao me je kući da dođem smesta kod njega da mi nešto da. Dao mi je neke papire i bio je jako ljut. Mislim da je to takođe bio četvrtak. U svakom slučaju, bila je sednica Vlade u 1, ja sam kod njega bio u 11, onda je on meni predao onu belu knjigu o organizovanom kriminalu, koju je inače pre toga bio razdelio raznim medijima, i još dva-tri papirića koji će se kasnije pokazati kao značajni. To su prepisi onih čuvenih telefonskih razgovora od prethodnog dana, kad Duća Spasojević razgovara sa nekim u Kuli, najverovatnije Gumarom Marinčićem, „samo Koštunica može da nas spreči“, sad ovo, sad ono, cela stvar je jasna. No, u svakom slučaju, znamo kako se to razmrsilo: Dušan je otišao da ponudi ostavku, ovi su mu, bogu hvala, odbili ostavku, ali smo, na kraju krajeva, dobili – šta? Dobili smo Andru Savića i Bracana na čelu Udbe. Legija je bio zadovoljan, posle će se u istrazi oko Đinđićevog ubistva u iskazima svedoka i optuženih specijalnom sudu ispostaviti da je Duća hteo još i više, i Legija ga je smirivao i rekao: čoveče, pa šta ćeš više od ovoga, dobili smo službu u ruke, mi mirni, mi carevi, mi pobedili. Tako da je to bila ta jedna tužna epizoda, naravno, sa svim onim cirkuskim i melodramskim detaljima odlaženja u Kulu, gde Zvezdan vadi nož, hoće da se kolje... Apsolutni  cirkus. A to je ono, mangupska posla. Oni su naseli na mangupsko pozorište i onda se pojavila ona čuvena opasnost – šta ćemo ako eventualno interveniše vojska? Činjenica je da su elementi 63. padobranske brigade, uglavnom u civilu, bili diskretno razmešteni oko te pozicije na autoputu i u stanju da zapreče ulaz u grad preko Gazele, to znam od njih, bili su oni tamo, bilo ih je zaista sasvim dovoljno da završe stvar. Međutim, pojavljuje se jedna druga politička opasnost koja me je prepala prvog dana: šta ako sada Nebojša Pavković ode u Kulu, stane u slovo F i kaže „’ajde, dosta, marš, mir, tišina!“ i ispadne spasilac domovine? Pretpostavljam, a imam i nekakve naznake na tu temu, da su se i Đinđić i njegova ekipa plašili iste mogućnosti, samo nam je još trebao Nebojša Pavković kao spasilac otadžbine! Tako da se onda završilo kako se završilo.

Ta se ekipa u međuvremenu nekako razišla, a ima ih sada po sudskim stražama, po protivterorističkim jedinicama, ima ih tamo i ovamo. E, sad, pitanje je da li da ih držimo u šatoru, pa da pišaju napolje ili da ih pustimo napolje pa da pišaju u šator, što bi rekao pokojni Lindon Džonson. Da ih ima – ima ih, i to je trebalo rešavati principijelno i odmah, jer kad se nešto ne reši principijelno i odmah onda posle ne vredi. To je isto kao i službe – da smo 6. oktobra raspustili službu i napravili novu, sve bi bilo u redu i radilo bi potpuno bez problema. Ako njih ne razjurite odmah, ako ne kažete „izvinite, gospodo, vama državne službe više nema i pazite dobro šta radite“, onda ništa niste uradili. E, sad se oni tu vuku, ne znam, kod Aleksandre Ivanovićeve po onom Lupusu, pa ih ima tu, pa ih ima tamo, pa po raznim zaštitarskim agencijama. Dobro, hajde, neka ih s milim bogom, neka rade nešto ako već nemamo osnova za krivični progon, ali u principu, više nikada državna služba. Uvek se setim kako je De Gol 1961. godine posle vojne pobune u Alžiru raspustio prvi padobranski puk Legije stranaca. Dan-danas u francuskoj vojsci postoji drugi padobranski puk Legije stranaca, prvi ne postoji. Zašto? Raspušten je za sva vremena, jer se pobunio protiv francuske republike. E, to je trebalo uraditi sa Jedinicom za specijalne operacije tada, odmah, a sad nek' se bave onim što im je preostalo. Ma, ni dalje nisam impresioniran.

Svetlana Lukić: Pojavila se jedna vest, htela sam da te zamolim da je prokomentarišeš, naravno ako je tačna – u pitanju je tvrdnja, kako kažu, advokata Stanka Subotića da je iz kabineta predsednika Koštunice stizalo pismo stranim ambasadorima u kojima je on, pozivajući se na pisanje Nacionala, na neki način denuncirao Đukanovića, Đinđića i Subotića.

Miša Vasić: Znam, to je doprlo i do mene. Mislim, znali smo i ranije da se pisanje pokojnog Pukanića i Nacionala i Duška Jovanovića iz Dana – ja ne bih vezivao ta dva slučaja, da se odmah razumemo – kolportiralo negde iz kabineta. Tu postoji i nekakav potpuno službeno-uljudni dopis italijanskog predstavnika u onom uredu Olafu u Briselu. To je njihov organ za borbu protiv organizovanog kriminala, prevara i šverca, oni duže i cigarete. Taj potpukovnik Guardie di Finance, italijanske finansijske straže, slao je tužiocu Šelziju potpuno formacijski sve ono što je dobijao od nekoga ovde, a dobijao je i ovo pismo. Ja ne znam koliko je tužilac Šelzi bio time impresioniran, ali on je uvid u taj materijal imao svakako po drugoj liniji, preko italijanskih DKP-a u Crnoj Gori i sad on da ulazi u meritum te priče... Mislim, mogli bismo, ali ja sam to obavio 2001. u proleće kad je trebalo da se obavi, kad smo rekli „ali, ljudi, vodite računa“. Posle se Pukanić naplaćao skoro pola miliona kuna odštete na hrvatskim sudovima Stanku Subotiću zbog toga što su odbijali da objavljuju demanti, a zbog klevete, i tako dalje, i tako dalje. Prema tome, ta je stvar u Hrvatskoj pravosudno rasvetljena, jasna i svako dalje potezanje jednostavno nema smisla.

Svetlana Lukić: Kakav bi značaj imalo, ukoliko je tačno, da su ta pisma stizala iz kabineta predsednika države?

Miša Vasić: Vratimo se u taj trenutak, to je proleće-leto 2001, vreme neposredno pred kulminaciju sukoba između Demokratske stranke Srbije i ostatka DOS-a, kad je njima svaki argument bio dobar da opljunu Đinđića i Đinđićev kabinet, pa čak i lažna argumentacija i manipulacija bazirana na selektivnim materijalima stanice CIA u Beogradu, koju je Vilijem Montgomeri preko svog činovnika Gabriela Eskobara, koji sad sedi u Pragu, slao Pukaniću na ruke. Bil Montgomeri i pokojni Pukanić su bili culo e camicia, što kažu Italijani, ne mož' biti bliži, gospođa Montgomeri takođe. Nisu silazili s telefona u to vreme. Prema tome, Bil Montgomeri je imao nekakav politički dnevni red, naime, on je nekom obećao u Vašingtonu da će da spreči odvajanje Crne Gore, pa je onda gurkao sve te priče do kojih je došla CIA da idu preko Nacionala ne bi li se Milo Đukanović uplašio, a ne bi li, bogami, i Đinđiću malo nešto podviknuo. O tome smo pisali više puta, to ja tvrdim stalno, Bil Montgomeri ćuti.

U tekstu u današnjem Vremenu ja sam na početku samo nabrojao određena lica i našao im zajedničke imenitelje, podelio ih u dve grupe. Jednima je zajednički imenitelj Joca Amsterdam, drugima je zajednički imenitelj Milorad Ulemek Legija. Te dve grupe se preklapaju na izvestan način, ali treba biti jako oprezan. Treba imati u vidu da je investitor u ceo taj zajednički poduhvat atentata na Pukanića najverovatnije iz Hrvatske ili Srbije, ne vidim ko bi inače imao bilo kakvog razloga za to. Onda smo došli na onu priču da se za ad hoc operacije, znači te zajedničke poduhvate, unajmljuju izvođači radova, podugovarači, čak preduzimači iz raznih okolnih država, već prema tome ko je raspoloživ, kome je kad zgodno i tako dalje. To se radi, što je neko lepo podsetio u hrvatskoj štampi, još od vremena kada su pokojni Bagarić i pokojni Ljuba Zemunac drmali kompletnim frankfurtskim podzemljem zajedno, bratski, jedinstveno. To je bilo i za očekivanje. Ono što me malo čudi je što se ta očigledna, razumljiva i potrebna nelagoda u hrvatskom javnom mnjenju počela eksploatisati na standardni, uobičajeni i davno preživeli način: kad si u nelagodi, ti sve prebaci na Srbe, onda ti je najlakše. Ceo pristup je, kako se kaže na HTV u reklamama, kroativan i lokalne prirode.

Kome se siromah Puki zamerio? Nikome. Kakve veze ima Joca Amsterdam? Ali, nekim hrvatskim medijima je bilo strašno slatko da odmah kažu: a, evo ga Joca Amsterdam, i da ne bi izmišljali gomilu dosta baš slabih laži na tu temu poput one da živi u vili Mir. Ne živi u vili Mir, živi u Tolstojevoj 33. Zašto tamo? Zato što je njegov advokat Zdenko Tomanović, koji mu je iznajmio tu kuću, jer je istovremeno advokat porodice Milošević. Ne vidim šta je tu krivično delo. Ako se njemu živi u Miloševićevoj kući, ako hoće da spava u Miloševićevom krevetu, pa, nek' je lepo Joci Amsterdamu, ja mu želim svaku sreću. Ali, nije dakle, u vili Mir, nije kupio zgradu, bivšu zgradu MUP-a i u njoj otvorio tržni centar gde se prodaje hrvatska roba – citiram emisiju Otvoreno zagrebačke televizije. Nije pod svevišnjom zaštitom srbijanskih vlasti, nego je, naprotiv, na uslovnoj slobodi sa deponovanim pasošem u Sudu i na kauciji od 300 soma evra, čeka čovek suđenje za ono ubistvo iz 1996. godine, ali da ne ulazimo u tu priču. To što je Joca optimista oko tog suđenja – on ima tu vrlo značajnu karakternu crtu, a to je da teži da jako kratko ostaje u pritvorima. Zašto? Zato što svedoci odjednom nisu dostupni ili, što je češći slučaj, razviju akutni slučaj amnezije, ne sećaju se ničega. Možda se izvuče iz ovoga nešto, to je pitanje našeg pravosuđa, ne bih ulazio u to, ali, ljudi, nemojte vi mešati Jocu dok nemate dokaze. Ne, ubistvo Pukanića je nešto drugo, ubistvo Pukanića je iznuđeni panični gest i vezan isključivo za njihove hrvatske stvari. Njega je trebalo ućutkati po svaku cenu pre nego što nešto kaže, ne znam šta. A to što je upetljana gomila amatera iz Srbije, dvojica iz Bosne i Hercegovine, i ostatak iz Hrvatske, to je pitanje modaliteta i taktike, ali mi preduzimača otprilike znamo, mi znamo izvršioca i podugovarača, a ko je investitor, to će morati hrvatska policija da pronađe.

U Hrvatskoj se čude izjavama Vuka Jeremića, jer nije baš sad trenutak da se pravimo važni, da nešto tvrdo odvaljujemo. Možemo se mi do mile volje svetiti svakome ko je priznao Kosovo, ali ima tu neka cost-benefit analiza, da vidimo koja je cena, koja je korist iz toga. Mislim da je zatezanje odnosa sa Hrvatskom ovog trenutka suvišno. To što se malom Vuku dopalo da se negde razviče – nije mu to prvi put, ali mislim da sa Hrvatskom treba postupati opreznije iz potpuno očiglednih razloga, vidljivih golim okom, a to je: oni su nam prvi susedi. Da nam ne bude posle kao njima nakon što su zatezali sa Slovencima, pa sad imaju problem oko Evropske unije. Ne treba zatezati sa Hrvatima. Mi imamo naše priče koje traju i koje su potpuno legitimne, povratak izbeglica, povratak imovine, stanarska prava, i ne treba hrvatskoj administraciji ovoga trenutka davati izgovore da te legitimne priče počinju da zabašuruju zbog nekakvih tvrdih i u principu besplatnih izjava Vuka Jeremića. Za razliku od Srbije, Hrvatska je dosta davno postigla jednu vrstu nacionalnog konsenzusa da hoće u Evropu, što god inače između sebe mislili i koje god probleme imali, a imaju ih. Ipak, tu postoji nacionalni konsenzus i u tom smislu, recimo, hrvatski Sabor je daleko efikasniji od naše Skupštine. Nema tu opstrukcije, cinculiranja, amandmana, lepo smo se dogovorili, ispunjavamo onaj domaći zadatak koji nam je postavljen sa donošenjem propisa.

Sad se upravo svađaju oko Brodogradnje, ali ja ne verujem da im je tu kriva Evropska unija. U doba one Tuđmanove robijačke i pljačkaške privatizacije uništena je Brodogradnja kao što je uništeno, što meni nikad nije bilo jasno kako su uspeli, trgovačka mornarica, koja je bila jedna od najjačih na Mediteranu. Iz nekog razloga je to potpuno upropašćeno i o tome ne vole baš da pričaju, jer, što bi rekao čuveni general, vozač kamiona Ljubo Ćesić Rojs, Hercegovac – ko je jamio, jamio. Podsećam, jamiti je turcizam, znači jagmu, pljačku, dakle, ko je klepio, klepio je, eto, idemo dalje. Tako da je komentar generala-vozača u stvari izraz javnog mnjenja koje nema kud nego da se složi sa tim. E, sad, oni imaju problem, u hrvatskoj državi je potpuno racionalan stav da očuvaju Brodogradnju, međutim, ta je Brodogradnja u međuvremenu otišla k vragu, upropašćena je i sad je najbolje prodati je. Oni se plaše privatizacije, jer u međuvremenu su se u brodogradnji na planetarnom nivou, jer je brodogradnja planetarna stvar, dogodile razne stvari, odjednom su nekakvi Južnokorejci su prešibali Japan, prešibali svakoga. Ali, kako je s brodovima, tako je i sa videorekorderima i, evo, u poslednje vreme i automobilima, to je nešto na čemu se treba učiti. Kinezi i Južnokorejci rade, rade, rade, a ne klepeću, klepeću, klepeću kao neki drugi. Ono što veli Dubravka Stojanović u špici Peščanika –, evo, već 150 godina, stalno isti problem, pa se izvolite odlučiti već jednom. Hrvati su se odlučili.

Demokratskoj stranci nedostaje tvrđi pristup. Ne bih sad da zvučim kao mahniti LDP-ovac, ja sam lice nestranačko, ali mislim da su mogli biti tvrđi, da su mogli da se iscenjkaju za više. Smeta mi fascinacija nacionalizmom koja je postojala kod srbijanske opozicije u Miloševićevom vremenu, a sadašnjih stranaka na vlasti, baš mi smeta.Oni misle, ako je Sloba tako dobro uspeo s nacionalizmom, ako radikalima tako dobro ide, mora biti da je to nešto dobro. Ljudi, nije, ne možete i da se jebete i da vam ne uđe, kako to da objasnim, ja se izvinjavam na ovom francuskom! Ima da se kaže: mi to i ne damo, ispod toga i ne damo, ispod toga i nećemo. Uostalom, još čekam da sklone Aćimovićevu i Nedićevu sliku iz kabineta, dok to ne budu uradili ne mogu da im verujem. Da se uvlačite u dupe Radošu Ljušiću? Gledam ga sinoć na Televiziji Avala, pa ono je strašno! Kakvi crni neonacisti, Justin Filozof, Dveri i to, to su mnogo fina deca. Pri tom je još to držalo Zavod za udžbenike i izdalo ne znam kakve sve knjige, i niko tu da podvikne i da kaže „izvinite, ne može, ima tu jedna crta preko koje ne idemo“? Tako da moraju da se odluče već jednom da se pokake ili da ustanu sa noše. Ne, ali sad smo se dokopali vlasti, sad smo se spasili strašne alternative radikalsko-narodnjačke vlade i sad, budući da smo to postigli, možemo sebi da dozvolimo bolećivost na ovo i na ono, pa da se ne naljute ovi i oni, pa da se ne naljuti Mrka...

Na kraju dobijamo potpuno ludačku situaciju u kojoj je najracionalnija politička pojava u toj novoj koaliciji Ivica Dačić. Kažite šta hoćete, ali jeste. Već sam optužen da mi je Ivica Dačić slaba tačka, ali mislim, dokle god se on ovako ponaša i dokle god ne pominje Miloševića ja sam mrtav zadovoljan. Čovek radi svoj posao kako treba, hvala na pitanju. Evo, seo sa sindikatima, razgovarao, konačno prvi ministar unutrašnjih poslova koji je seo s policijskim sindikatima da razgovara. Ljudi imaju skoro 10.000 članova, to više nije zajebancija, mora da se razgovara s tim ljudima, tim pre što imaju krajnje legitimne i krajnje opravdane zahteve. Znači, nešto se tu odvija. Da ostavimo sad tog Dačića po strani, i ovako će svi da me ispljuju, ali hajde, mislim, uradite nešto, mrdnite se malo! Hajde da sačekamo da vidimo šta će ispasti sa naprednjacima i natražnjcima u toj Skupštini, jer ako se nastavi ovako u Skupštini, ova opstrukcija, ove budalaštine... Svakog dana slušam Skupštinu Srbije. Neki ljudi slušaju muziku, moja Tanja i ja slušamo Skupštinu Srbije. Oni se, ljudi, zabavljaju fenomenalno, to je cirkus nebeskih razmera. Ona Vlada koja ukine prenose Skupštine će pretpostavljam gurnuti Srbiju nekoliko koraka napred na tom putu na kojem se svi stalno sapliću i proklizavaju, ali dokle god imamo direktan prenos Skupštine – pa makar me optužili da sam se solidarisao i sa Sašom Tijanićem – imaćemo cirkusa i opstrukcije, jer je direktni prenos napravljen jedino i isključivo u radikalsku korist i ni u čiju više. Svi gube izuzev njih.

Danas sam s najvećom pakošću podsetio neke svoje hrvatske čitaoce na par okolnosti. U proleće 1998. godine ovaj Arso Harčević – koji je sad uhapšen, pobegao iz Crne Gore ali se predao u Hrvatskoj, pa ga sad vodaju po policijskim upravama da daje razne iskaze o raznim okolnostima, mogao bi da kaže čovek za njega da je plodan izvor – otvara kafić. To nije njegov kafić, on je tu lapo-lapo ortak sa Vladimirom Milankovićem, bivšim načelnikom policijske uprave sisačke iz najgoreg vremena, kada su masovno nestajali Srbi u Sisku. Ko su počasni gosti na otvaranju kafića u Glini? Zvezdan Jovanović i Legija Ulemek. Odakle Legiji Ulemeku potpuno ispravan hrvatski pasoš s kojim je putovao, pošto je onaj kompromitovani mostarski pasoš ostavio kod kuće gde ga je policija našla? Od Vladimira Milankovića. Ko sedi u Šeratonu, ko se vucara po kazinima u Zagrebu? Vladimir Milanković, Legija i ostali kao oni. Onda se posle oni iščuđavaju – kako to, čekaj, pa ovaj je ratni zločinac. Pa, jeste, i Milanković je ratni zločinac, da se razumemo, ima tu personalnog preklapanja ratnih zločinaca i velikih umetnika iz sveta organizovanog kriminala, naravno da ima. Stalno govorim zašto cenim kriminalce: nemaju nikakvu etničku, versku, nacionalnu ili političku predrasudu, oni će raditi sa svakim i pljačkaće svakoga podjednako. Oni jedino razlikuju bitno od nebitnog, za razliku od naših blesavih političara. Naši istovremeni srpski i hrvatski ratni zločinci, organizovani kriminalci, od samog početka sarađuju fenomenalno dobro, jedni druge pokrivaju, jedni drugima čine usluge, kao što vidimo sada iz rasplitanja priče sa Pukanićem. To je to – ko je u stanju da svog komšiju opljačka, protera ili ubije samo zato što je druge vere ili nacije, taj je u stanju i sve ostalo, dalje nema izbora.
►Peering - II deo (Goran Svilanović, Zoran Ostojić)